ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Janičarove uspomene ili turska hronika nastala na početku XVI veka predstavlja jedno od najstarijih dela pisanih na poljskom jeziku. Mijajlo Konstantinov ili Konstantin Mihailović iz Ostrvice (rudnička Ostrvica, jedno od najvažnijih utvrđenja srednjovekovne Srbije) u proleće 1453. godine biva poslat sa 1500 odabranih konjanika sultanu Mehmedu II od strane despota Đurđa pod vođstvom Jakše Brežića (deda Ivana Groznog). Godine 1455. sultan Mehmed II osvaja Novo Brdo, zarobio je 320 muških duša i oko 700 ženskih koje je razdao svojim vojnicima kao roblje, a najlepše momke ostavio je za sebe, da mu budu janičari, i poslao ih je odmah u Malu Aziju. Među ovim nesrećnicima bio je i naš Mijajlo iz Ostrvice sa svoja rođena dva brata.
„I tako terali su nas Turci“, pripoveda on sam, „u jednoj gomili; a kad smo god ušli u šume ili među gore, svagda smo razmišljali o tom, da one Turke pobijemo, pa da pobegnemo u goru. No ipak smo nas dvanaest pobegli od njih noću u jedno selo; al` kad su nas ulovili, tako su nas povezali tukli i vukli za konjima, da je divno čudo kako je ostala duša u nama.“
Godine 1456. pri napadu na Beograd Konstantin je već bio u janičarima, učestvovao je i u ratu protiv Moreje, protiv Trapezunta, Uzun Hasana u Karamanskoj i vojvode Drakula. Po osvajenju Bosne Memhmed II ostavio je janičara Konstantina Mihailovića u utvrđenju, o čemu piše: „ostavio je u jednom gradu, koji se zove Zvečaj, nedaleko od Jajca, dao mi je 50 janičara u posadu za taj grad. No kad je sultan otišao iz ove zemlje, ugarski kralj Matija neoklevajući dođe odmah u jesen u Bosnu, opsedne Jajce i grad Zvečaj, u kom sam ja bio. Kako kralj Matija dobi Jajce na predaju, odmah dođe k ugarskoj vojsci pod Zvečaj, i tako morasmo se i mi predati. A ja sam hvalio Boga, što sam mogao tako s obrazom i poštenjem vratiti se opet natrag među hrišćane.”


Konstantin Mihailović, Janičarova sećanja

Konstantin Mihailović iz Ostrovice, pisac Janičarovih memoara ili Turske hronike

Konstantin Mihailović je rođen 1435. godine u Ostrovici kod Novog Brda u Srbiji (Despotovina). Kao vojnik u srpskim vazalnim trupama despota Đurđa Brankovića (sa 1.500 vojnika), učestvovao je u osmanskom osvajanju Carigrada 1453. U Novom Brdu su ga sa bratom uhvatili 1455. Osmanlije. U Andoliji se školovao za janjičara i u tom svojstvu učestvovao u svim bitkama Osmanlija (opsada Beograda, Peloponeza, Trapezunda, Vlaške i konačno Bosne 1463. godine). Posle osvajanja Bosne, Konstantin Mihailović je postao komandant tvrđave Zvečaj na Vrbasu. Uhvatili su ga Mađari prilikom najezde Matijaša Korvina na Jajce i predaje Zvečaja i odveli u Ugarsku. Konstantin se preselio iz Ugarske u Poljsku.

Između 1497-1501. Konstantin je napisao svoje jedino delo čiji prvi naslov nije sačuvan, a posvetio ga je poljskom kralju Janu Olbrahtu (1492-1501). U poljskoj nauci postao je uobičajen naziv Janičareva sećanja ili Janičarovi memoari. Drugi poznati naslov je Turska hronika. Konstantinov cilj je bio da evropskim dvorovima pokaže kako je izgledala i izgleda otomanska vojna moć. Na kraju se daje poruka da svi evropski vladari treba da se udruže kako bi se suprotstavili Osmanlijama.

Originalni rukopis dela nije sačuvan, već 9 poljskih i 3 češka teksta. Pretpostavlja se da je postojao jedan ćirilični i jedan latinični tekst ovog dela. Savremeno proučavanje dela Konstantina Mihailovića počelo je kada je krakovski filolog Jan Loš objavio svoje kritičko naučno izdanje 1912. godine. Izdanje Jana Loša objavljeno je u prevodu i sa predgovorom Đorđa Živanovića 1959. i 1986. godine.

Janičarova sećanja ili Turska hronika ima predgovor i 49 poglavlja. U prvim odeljcima (1-8), predstavljeni su uglavnom muslimanski narodi, njihova vera, praznici, verska organizacija, običaji i osmansko pravo. Poglavlja 9-14 daju istoriju otomanske države, odnosno osmanskih sultana. Taj deo je više legendarni nego zasnovan na istorijskim izvorima. Poglavlja 15-17 govore o srpskoj državi od kralja Milutina pa nadalje. Poglavlja 18-19 opisuju osmanske ratove na drugim stranama. Glave 20-24 govore o despotu Đurđu Brankoviću, ugarskom kralju Ladislavu, Janku Hunjadiju i bici kod Varne. Poglavlja 25-29 daju osmansku istoriju za vreme vladavine Mehmeda II Osvajača (1451-1481). Poglavlja 30-34 daju osmanska osvajanja u Moreji, Trapezudu, na Eufratu, Vlaškoj i, konačno, osmansko osvajanje Bosne 1463. U poglavljima 35-36 Konstantin opisuje svoje učešće i zarobljavanje od strane Mađara. Poglavlja 37-48 opisuju osmanski život, političku i vojnu organizaciju među Osmanlijama. U poslednjoj 49. glavi Konstantin Mihailović se obraća poljskom kralju Janu Olbrahtu i ugarskom kralju Ladislavu da se dogovore i pokušaju da sklope savez za napad na Osmansko carstvo.

Konstantin Mihailović je živeo u 15. veku, u vreme velikih promena i preokreta u jugoistočnoj Evropi. Bio je svedok i učesnik svih ovih događaja. Iako nije bio istoričar, niti je za svoj rad koristio istorijsku građu, pa iako je reč o memoarima, njegova lična svedočanstva kao očevidca stoga su od suštinskog značaja za istoriju osmanskog osvajanja Jugoistočne Evrope. Na osnovu njegovog opisa zasniva se potpuna rekonstrukcija osmanskog osvajanja Bosne 1463. godine.

Konstantinovo delo je u to vreme bilo izuzetno popularno u svetu zbog osmanskog pristupa srcu Evrope. Mnogo toga je kopirano. Pripada prilično širokom žanru tzv antiturske književnosti.

Najzanimljiviji deo istorije srednjovekovne Bosne dat je u 34 poglavlja pod naslovom O primirju kralja bosanskog.

Glava KSKSKSIV O primirju kralja bosanskog

Tada je kralj Tomaš zamolio cara Muhameda za primirje na petnaest godina, a u utorak je car poslao ljude, da svi budu spremni i da dođu u Jedrene, a niko nije znao kuda će se okrenuti s tim ljudima. Tada su bosanski poslanici morali da čekaju odgovor, ne znajući šta se dešava dok se cela vojska ne završi. I tako se desilo da sam bio u zasvođenoj odaji u kojoj je bilo dvorsko blago, i to zato što je mom mlađem bratu ta odaja bila poverena da odatle nikuda ne ide. I zato što je njemu (samome) bilo teško, posla me da dođem k njemu, a ja sam bez odlaganja otišao k njemu. A odmah posle mene (dva gospodina) u tu odaju pođoše i carski savetnici Mahmutpaš i Isakpaš, i to samo njih dvojica. I skočivši, to mi reče brat; a ja, ne mogavši da ih sprečim da me vide, ostadoh sam među sanducima, a kada su oni došli, moj brat im je prostirao ćilim. Sjedoše jedan do drugog i stadoše se savjetovati o bosanskom kralju. Rekao je Mahmutpaša: „Šta da radimo? Šta da odgovorimo bosanskom kralju?“ odgovori Isakpaš: „Ništa više, nego da mu damo primirje, pa da sami pođemo za njima, jer inače ne bismo mogli osvojiti bosansku zemlju, jer je zemlja planinska, a osim toga imaće i mađarsku. kralj da pomogne njima, Hrvatima i ostalim gospodarima, i tako će oni da se postaraju da mu se posle ništa ne učini. Pa hajde da im damo primirje da odu ati u subotu, a mi ćemo za njima krenuti u sredu sve do Sitnice blizu Bosne. A niko neće znati kuda će se odatle car okrenuti.” I pošto su tako svoje savjetovanje uglavili i izišli da odu caru, i ja sam izašao za njima.

Sutradan rano ujutru utvrđeno im je bilo da se primirje potpuno i verno održava za petnaest godina. I otišao sam sutradan, u petak, u njihov stan i rekao sam im: “Gospodo draga, imate li s carem primirje ili nemate?”. Oni su odgovorili: “Zahvaljujemo gospodu bogu, jer smo dobili sve što smo hteli”. A ja sam im rekao: “Tako mi boga, velim vam da vi nemate nikakvog primirja”. Stariji je hteo od mene više da sazna, ali mu nije dao mlađi, misleći da ja zbijam šalu. I pitao sam ih: “Kojega ćete dana poći odavde!” Oni rekoše: “Ako bog da, u subotu ujutru.” A ja im rekoh: “A mi ćemo za vama, ako bog da, u sredu, sve do Bosne. Ovo vam doista govorim da biste dobro zapamtili.” (A oni se na to zasmejaše). I ja sam otišao od njih.

Na onom istom savetovanju među onim pašama zaključeno je bilo ovo: čim car iziđe iz Jedrena, odmah da bude posečen trapezuntski car. I tako se odmah i zbilo: mi smo krenuli na put u sredu, a car je u petak pogubljenm a mi smo išli sve do Bosne i prispeli smo do jedne zemlje bosanskoga kneza koji se zvao Kovačević, i iznenadno napadnut pokorio se caru, i (car je) potom naredio da se ovaj pogubi, a onda je krenuo u kraljevsku zemlju i opkolio je najpre grad Bobovac; sa sobom nije imao topova, te je naredio da se odmah pod gradom liju i ovim topovima je osvojio grad. A poslanici koji su putovali po primirje (tu smo ih našli) govorili su sa mnom sećajući se onih ranijih stvari, ali je već bilo kasno.

Pošto car posede grad, krenuli smo ka Jajcu, a zbog brzine poslao je napred Mahmut pašu sa dvadeset hiljada konjanika ne bi li mogli kralja Tomaša negde iznenaditi u kojem gradu, jer je čuo da nikakvih pratilaca nema pri sebi. A on znajući već o Turcima, mučio se jadnik i noću i danju ne bi li mogao što je moguće brže skupiti što ljudi. I tako je došao u grad zvani Ključ, hoteći da tu malo u podne otpočine. Ali su uto najednom Turci prispeli (u ovaj grad) i oko grada su jurili, ne znajući da je tu kralj Tomaš bio, dok ne istrča iz grada jedan lupež i ne ispriča Turcima za kolač da je kralj u tome gradu. Kad to ču Mahmutpaša, opkoli grad, a sutradan nagovoriše kralja (da iziđe) iz grada dole, zaklinjući se na knjigama od sapuna kako njegovoj glavi ništa neće biti. Potom je car Muhamed stigao u Jajce, pred kojega su doveli kralja samdrugoga (s drugim njegovim prijateljem). Kad videše tada vojnici koji su bili u gradu da je njihov gospodar sužanj, pokoriše se (Turcima). I posevši grad, car naredi da se kralj samdrugi poseče, a onda zauzme čitavu njegovu zemlju.

Posevši grad, krenuo je nazad u svoju prestonicu, a mene je bio tu ostavio u jednom gradu zvanom Zvečaj, nedaleko od Jajca i dao mi je pedeset janičara za posedanje grada i platu za pola godine za svakoga, a i drugih Turaka sam imao (oko) tridesetak za pomoć. A kad je car napustio zemlju, kralj Matija je, ne oklevajući, s jeseni stigao u Bosnu i opkolio je Jajce, a isto tako i Zvečaj, u kojem sam ja bio. A Bošnjaci, koji su se bili Turcima pokorili i (ipak) s Turcima bili u gradu i u varoši, utvrdili su se u jednoj kuli na kojoj je bila istaknuta turska zastava. I utvrdivši se tako (pokorili su Turke i) bacili zastavu dole, a Turke su tukli. Videći to, Ugri pristupiše hitro i smelo onoj kuli, i ušli su u varoš, pa su se i u varoši utvrdili. Turci su pobegli u grad i zatvorili se.

A kralj Matija je ostao tu osam nedelja, napadajući ih, a drugu vojsku je poslao s topovima ka Zvečaju, napadajući ga; zidovi su na ovome gradu bili veoma slabi, a k tome su bili tako rušeni da smo uvek noću radili, popravljajući ih ponovo, i tako smo se dugo držali dok najpre grad Jajce bi osvojen, i kad ga Matija zauze po ugovoru, krete ka svojima u Zvečaj i mi smo se morali pokoriti; i tako koliko god je bilo Turaka na Jajcu i Zvečaju malo ih se u Tursku vratilo, jer je Matija želeo da ih ima pri sebi. A ja sam hvalio gospoda boga što sam se časno (iz tamnice) vratio među hrišćane. Osvojio je tada Matija Jajce i Zvečaj, a u to vreme Bosnom je upravljao jedan vojvoda Muhamed Mumjatović, a umjesto njega u Jajcu njegov činovnik po imenu Jusuf Harambaša, a ovaj je bio ostao kod kralja Matije sa mnom i s drugim Turcima