ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2002.
Jezik: Ruski
Autor: Strani

А. И. Солженицын - Двести лет вместе
A.I. Solzenjicin - Dva veka zajedno
Jevreji i Rusi

Русский пут, Moskva, 2002.
Tvrd povez, 509+550 strana.
IZUZETNO RETKO!

Dvesta godina zajedno (rus. Двести лет вместе) je dvotomni istorijski esej Aleksandra Solženjicina. Knjiga je napisana kao sveobuhvatna istorija Jevreja u Ruskom carstvu, Sovjetskom Savezu i modernoj Rusiji između 1795. i 1995. godine, posebno u pogledu stavova vlasti prema Jevrejima.[1]

Solženjicin je objavio ovo dvotomno delo o istoriji rusko-jevrejskih odnosa 2001. i 2002. godine. Knjiga je izazvala kontroverze, a mnogi istoričari su je kritikovali kao nepouzdanu u činjeničnim podacima i antisemitsku.[2][3][4] Knjiga je objavljena na francuskom i nemačkom jeziku 2002–2003. Delimičan prevod na engleski objavljen je u „The Solzhenitsyn Reader“.[5][6]

Celovit prevod na engleski je planiran za objavljivanje 2024. godine; u međuvremenu, Centar Aleksandra Solženjicina je prokomentarisao da su neovlašćeni prevodi na engleski na internetu „često loše i labavo prevedeni; i rediguju pasuse, i cela poglavlja“.[6]
Rezime

U prvom tomu, Solženjicin govori o istoriji Rusa i 100.000 Jevreja koji su došli pod rusku kontrolu između 1772, nakon Prve podele Poljske i Ruske revolucije 1917. On tvrdi da antijevrejski pogromi u Ruskoj imperiji nisu bili sponzorisani od strane vlade, već spontani akti nasilja, osim za izvesnu krivicu vlade u Pali naseljavanja. Solženjicin kaže da je život ruskih Jevreja bio težak, ali ne teži od života ruskih seljaka.[1] Solženjicin kaže da su Jevreji koji su učestvovali u ruskim revolucijama zapravo bili otpadnici koji su se odvojili od duha tradicije.[1] Solženjicin odlučno poriče da su Jevreji odgovorni za revolucije 1905. i 1917. godine. Na kraju devetog poglavlja, Solženjicin osuđuje „sujevernu veru u istorijsku moć zavera“ koja navodi neke da okrive Jevreje za ruske revolucije i da ignorišu „ruske propuste koji su odredili naš tužni istorijski pad“.[7]

Solženjicin kritikuje „skandaloznu“ slabost i „neoprostivi nerad“ koji su sprečili rusku carsku državu da adekvatno zaštiti živote i imovinu svojih jevrejskih podanika. Ali on tvrdi da su pogrome gotovo u svakom slučaju organizovale „odozdo“, a ne ruske državne vlasti. On kritikuje „neprijatna“, „skandalozna“ i „potresna“ ograničenja građanskih sloboda jevrejskih podanika tokom poslednjih decenija Ruske imperije. U tom smislu, u desetom poglavlju dela on izražava svoje divljenje naporima Petra Stolipina (premijera Rusije od 1906. do 1911.) da eliminiše sve pravne nedostatke u životu Jevreja u Rusiji.

U duhu svog eseja iz 1974. „Pokajanje i samoograničenje u životu naroda“,[8] Solženjicin poziva Ruse i ruske Jevreje da preuzmu odgovornost za „odmetnike“ u obe zajednice koji su podržavali totalitarni i teroristički režim posle 1917. Na kraju 15. poglavlja, on piše da Jevreji moraju odgovarati za „revolucionarne kolce“ u svojim redovima, kao što Rusi moraju da se pokaju „za pogrome, za... nemilosrdne seljake piromane, za... pomahnitale revolucionarne vojnike“. Nije, dodaje, u pitanju odgovaranje „pred drugim narodima, već pred samim sobom, pred svojom savešću, i pred Bogom“.[9]

Solženjicin takođe spominje antikomunistički Beli pokret zbog odobravanja nasilja nad Jevrejima i na taj način podriva „šta bi bila glavna korist od pobede belih” u Ruskom građanskom ratu: „razumna evolucija ruske države”.
Prijem

Prema Zinaidi Gimpelevič, prijem Dvesta godina zajedno bio je izuzetno negativan.[10] Istoričar Johanan Petrovski-Štern sa Univerziteta Nortvestern opovrgnuo jeSolženjicinove tvrdnji i optužio ga za otvoreni antisemitizam.[11] S druge strane, istoričari kao što su Džefri Hosking[12] i Robert Servis branili su Solženjicina od negativnih kritika. Služba je tvrdila da je Solženjicin veoma daleko od antisemitizma ekstremne ruske desnice i da se bavi ovim pitanjem na umeren i odgovoran način.[13]

Kritičari se fokusiraju na Solženjicinovo insistiranje da su Jevreji bili podjednako počinioci koliko i žrtve komunističke represije i da i Rusi i Jevreji moraju da priznaju svoj udeo u gresima.[14] Pitanja u vezi sa učešćem Jevreja u tri revolucije bila su kontroverzna. Vasilij Berežkov, penzionisani pukovnik KGB- a i istoričar tajnih službi i NKVD-a (preteča KGB-a), rekao je da: „Pitanje etničke pripadnosti nije imalo nikakvu važnost ni u revoluciji ni u priči o NKVD-u. Ovo je bila socijalna revolucija i oni koji su služili u NKVD-u i Čeki služili su idejama društvenih promena. Ako Solženjicin napiše da je u NKVD bilo mnogo Jevreja, to će pojačati strasti antisemitizma, koje ima duboke korene u ruskoj istoriji. Mislim da je bolje da o takvom pitanju sada ne raspravljamo.“[13]

Solženjicin je izjavio: „Morao sam da sahranim mnogo drugova na frontu, ali ni jednom nisam morao da sahranim Jevreja”. Takođe je naveo da su Jevreji prema svom ličnom iskustvu imali mnogo lakši život u logorima GULAG-a u kojima je bio interniran.[15][16]
Recenzija Ričarda Pajpesa

Knjigu je istoričar Ričard Pajps sa Univerziteta Harvard opisao kao „svesni napor da se pokaže empatija za obe strane“ i oslobađanje Jevreja od odgovornosti za revoluciju: „Ne, ni na koji način se ne može reći da su Jevreji „napravili“ revoluciju 1905. ili 1917. jer je nije napravio neki drugi narod u celini“. Istovremeno Pajps piše da je Solženjicin „previše željan da oslobodi carsku Rusiju za maltretiranje njenih jevrejskih podanika, i da je kao posledica toga neosetljiv na nevolje Jevreja“.[17] Po mišljenju Ričarda Pajpsa, knjiga oslobađa Solženjicina od mrlje antisemitizma, iako misli da ga autorov nacionalizam sprečava da bude potpuno nepristrasan i da Solženjicin koristi zastarele i neadekvatne izvore. Pajps tvrdi da je Solženjicin propustio da razmotri „otrovnu atmosferu u kojoj su Jevreji živeli generacijama u Ruskom carstvu (atmosfera koja potiče iz ruskih pravoslavnih i nacionalističkih krugova)“.[17][18]
Johanan Petrovski-Štern kritika

Solženjicina je istoričar sa Severozapadnog univerziteta Johanan Petrovski-Štern optužio da je koristio nepouzdane i izmanipulisane brojke dok je ignorisao dokaze koji su nepovoljni za njegovu tačku gledišta i, posebno, ignorisanje brojnih publikacija uglednih autora iz jevrejske istorije.[19] Petrovski-Štern kaže da Solženjicin tvrdi da su Jevreji promovisali alkoholizam među seljaštvom, preplavili trgovinu na malo krijumčarenom robom i „davili” rusku trgovačku klasu u Moskvi.[20] On kaže da su Jevreji prema Solženjicinu ljudi koji ne proizvode proizvode („neproizvoditelьnij narod“)[21] i odbijaju da se bave fabričkim radom.[22] Oni ne vole poljoprivredu i ne žele da obrađuju zemlju ni u Rusiji, ni u Argentini, ni u Palestini,[23] a autor za pogrome krivi ponašanje Jevreja.[24] On kaže da Solženjicin takođe tvrdi da su Jevreji koristili Kabalu da bi Ruse naveli na jeres,[25] zavodili Ruse racionalizmom i modom,[26] da su izazivali sektaštvo i slabili finansijski sistem,[27] da su vršili ubistva po naređenju kahalskih vlasti,[28] i vršio neprimeren uticaj na predrevolucionarnu vlast.[29] Petrovski-Štern rezimira svoju kritiku izjavom da je „200 godina zajedno predodređeno da zauzme počasno mesto u kanonu rusofone antisemitike“.
Recenzija Semjona Reznika

Kritičku analizu objavio je rusko-američki istoričar Semjon Reznik. Solženjicin je, kaže Reznik, pažljiv u svom rečniku, velikodušan u komplimentima Jevrejima i sve vreme održava neutralan ton, ali istovremeno ne samo da odobrava represivne mere protiv Jevreja, već ih opravdava kao namenjene zaštiti prava Rusa kao titularnu naciju koja je navodno „naveliko patila od jevrejske eksploatacije, trgovanja alkoholom, lihvarstva i kvarenja tradicionalnog načina života“.[30]
Druge kritike

Istoričar i demograf Sergej Maksudov nazvao je knjigu „delom pseudonaučnog esejizma“, koji proglašava brojne antisemitske stereotipe o Jevrejima kao profesionalnim parazitima, infiltratorima u rusku kulturu i prikazuje represivnu politiku prema Jevrejima kao „u interesu Jevreja“. Maksudov takođe tvrdi da je Solženjicin bio neosetljiv prema jevrejskim stradanjima tokom pogroma uopšte, a posebno pogroma u Kišinjevu, a takođe optužuje Solženjicina da negira mnoge dobro dokumentovane zločine.[31]

Džon Klijer, istoričar sa Univerzitetskog koledža u Londonu, opisuje optužbe za antisemitizam kao „pogrešne“, ali istovremeno piše da je Solženjicin u svom izveštaju o pogromima s početka 20. veka daleko više zabrinut za oslobađanje dobrog imena ruski narod nego što je on sa stradanjem Jevreja, i prihvata kanadere carske vlade koja za pogrome okrivljuje provokacije samih Jevreja.[32]

Detaljnu analiza i pregled kritičkog mišljenja o njemu objavila je profesorka Univerziteta Voterlu Zinaida Gimpelevič. Prema Gimpeleviču, kritičko mišljenje širom sveta u velikoj meri se naginje protiv Solženjicina.

Grigorij Baklanov, ruski romanopisac, u svojoj kritičkoj studiji opisao je dve stotine godina kao „bezvredne kao istorijska nauka“. Baklanov, i sam veteran iz Drugog svetskog rata, fokusira se na Solženjicinovo insistiranje na navodnom ratnom kukavičluku i nespremnosti Jevreja da se suoče sa neprijateljem, čemu, kako kaže, suprotstavljaju i statistike o jevrejskim žrtvama na frontu i veliki broj Jevreja odlikovan za hrabrost u borbi.[33]

Istoričar književnosti Leonid Kacis optužuje Solženjicina za brojne manipulisane i selektivne citate u prvom tomu knjige, što narušava njenu verodostojnost.[34] Istoričarka kulture i komparatistkinja Elisa Kriza razmatra knjigu u članku o antisemitizmu u Solženjicinovim delima i objašnjava kako Solženjicinove optužbe prema jevrejskom narodu kao grupi i njegov tretman ruskih Jevreja kao „stranih“, uprkos tome što je bio u Rusiji dve stotine godina, svedoče o antisemitskoj retorici u knjizi.[35]

Istoričari Lejbelman, Levinskaja i Abramov tvrde da je Solženjicin nekritički koristio spise antisemitskog pseudoistoričara[36] Andreja Dikija za svoje naduvane statističke podatke o učešću Jevreja u ranoj sovjetskoj vladi i njenom bezbednosnom aparatu.[30][37][38]

Mark Dojč, u dvodelnoj recenziji pod naslovom „Besstižij klassik“ („Besstižij klassik“), [39][40] navodi brojne nedostatke, koji proističu, po njegovom mišljenju, iz pristrasnog izlaganja, ignorisanja dobro poznatih izvora, samo- protivrečnosti i činjenične greške.