ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Db
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Izdavač: Otokar Keršovani - Rijeka,
1970. god.
Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 24,5 cm.
715 str.

Memoari Milana Stojadinovića Ni rat ni pakt prvi put su objavljeni odmah posle njegove smrti u Buenos Airesu 1963. godine, a zatim je 1970. izdavačko preduzeće Otokar Keršovani iz Rijeke štampalo integralni tekst sa izvanrednim predgovorom Dr Dušana Bibera. Knjiga je od kapitalnog značaja za razumevanje autentične istorije Srbije i Jugoslavije i svojevrstan je fenomen što do sada nije imala i beogradsko izdanje.

Stojadinovićeva životna priča istovremeno je i priča o tome zašto je Jugoslavija morala da propadne i zašto je bilo gotovo nemoguće na balkanskom prostoru izgraditi artikulisanu i uspešnu političku tvorevinu. Ti razlozi stoje i danas. Opisao je destruktivnost hrvatskog nacionalizma i njegovo inicijalno nemirenje sa zajedničkom državom. Ali, isto tako i srbijansko nerazumevanje federalizma i pogubno insistiranje da Jugoslavija izgleda kao Srbija pre Prvog svetskog rata, a pre svega da bude unitarna. Ali, uprkos tome što je novootkriveni balkanski prostor bio potpuno ekonomski i politički nesređen, sa rasprostranjenim siromaštvom, ispunjen svim vrstama konflikata, Stojadinović je napravio blistavu karijeru balkanskog državnika. U memoarima otkriva da Srbija i Beograd nisu imali ni političku, ni ekonomsku, niti kulturnu snagu da kolonizuju ili organizuju (unitarizam ili federalizam) taj prostor. Srbiji su nedostajala znanja o narodima i krajevima sa kojima su se ujedinjavali. Za ujedinjavanje i zajednički državni život smatrali su da je pobedonosna, oslobodilačka sila srpske armije dovoljan argument. Pašić je tražio po Balkanu Srbe nadajući se da može da se osloni na njih i stvori radikalsku državu, mada su oni bili drugačijeg mentaliteta od Srbijanaca.

Srbija je ušla u zajedničku državu bez privrede i bez političkog iskustva u složenijim državnim tvorevinama, jugoslovenski prostor je uveliko nadilazio kapacitete i sposobnost Beograda da ga asimiluje. Uostalom, radilo se o provincijalnim narodima, zatvorenim i izolovanim društvima, i teško su se mogli naviknuti na uzajamno priznavanje Drugog. Niti su Hrvati mogli prihvatiti da im vođa bude Srbin, niti Srbi Hrvata. Ono što nisu mogli političari, nije mogao ni kralj, štaviše dvor je bio pojačivač svih razlika i generator intriga. Monarhija je bila «jugoslovenska» utoliko što su se Karađorđevići sa vilama instalirali po odmaralištima Slovenije i veći deo godine tamo stolovali i uživali pogubno se uplićući u politički i društveni život zemlje, značajno doprinoseći haosu (Šestojanuarska diktatura, izbor Dragiše Cvetkovića za premijera). Stojadinović sjajno opisuje, kao insajder, vrh jugoslovenske države i kraljevine, pravu reviju potuljenosti, nesposobnosti a vašar taštine.




Milan Stojadinović (Čačak, 4. avgust 1888 — Buenos Ajres, 24. oktobar 1961) bio je srpski političar, pravnik, ekonomista i profesor univerziteta. Bio je ministar finansija u tri navrata, ministar spoljnih poslova i predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije kao i predsednik Jugoslovenske radikalne zajednice.

Rođen je 1888. godine u Čačku, od oca Mihaila, sudije i advokata i majke Milice rođene Pavlović. Gimnaziju (1906) i studije prava je završio u Beogradu 1910. godine, a usavršavao se tri godine u Nemačkoj, Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. Kao pisar u Ministarstvu finansija Kraljevine Srbije nije podlegao vojnoj obavezi. Četiri godine Prvog svetskog rata 1914-1918. proveo je pored Nikole Pašića, na Krfu i Parizu. Iz inostranstva se vratio u novu kraljevinu, kao generalni direktor Državnog računovodstva u Ministarstvu finansija. Ubrzo nakon položenog doktorata prava, postaje sa 32 godine profesor finansijskih nauka na Beogradskom univerzitetu. Već 1919. godine napušta državnu službu i kao `čovek od poverenja britanskog finansijskog kapitala` postaje direktor Engleske trgovačke banke. Na toj dužnosti ostaje do 1922. godine kada ulazi u politički život, kao ministar u vladi Nikole Pašića.[1]

Bio je ministar finansija u tri navrata (1922—1924, 1924-1925 i 1934-1935). Aktivan je bio u Narodnoj radikalnoj stranci kao član Glavnog odbora. Knez Pavle Karađorđević mu je dao mandat za formiranje vlade. Jugoslovensku radikalnu zajednicu osnovao je 1935. godine i u nju su ušli pripadnici njegove bivše stranke, Jugoslovenska narodna stranka, Slovenska ljudska stranka Antona Korošeca i Jugoslovenska muslimanska organizacija Mehmeda Spahe. Ova stranka bila je izrazito desničarskih opredeljenja. Stojadinović je vodio politiku približavanja silama Osovine. Za vreme premijerskog mandata potpisao je sporazum o prijateljstvu sa Francuskom i pakt o nenapadanju sa Italijom, pokušavajući da u vreme pred Drugi svetski rat sačuva bezbednost Jugoslavije.

Stojadinovićeva vlada pokušala je da potpiše konkordat sa Vatikanom 1937. godine. To je izazvalo žestoke proteste Srpske pravoslavne crkve, pa je potpisivanje sporazuma propalo. Stojadinović je ipak uspeo da pobedi na sledećim izborima. Knez Pavle ga je smenio 1939. jer nije uspeo da reši hrvatsko pitanje. Na zahtev Britanaca Stojadinović je prognan iz zemlje i interniran na ostrvo Mauricijus, gde je proveo Drugi svetski rat. Posle rata mu je bio zabranjen povratak u zemlju, pa je Stojadinović ostatak života proveo u Argentini i drugim južnoameričkim državama. Za vreme mandata argentinskog predsednika Huana Perona uređivao je uticajne ekonomske časopise. Zajedno sa Antom Pavelićem 1954. godine potpisao je proglas protiv komunističke Jugoslavije.

Biografija
Preko oca koji je je bio sudija u Čačku, porodica Stojadinović ušla je prvi put u redove inteligencije što je znatno odredilo tok vaspitanja i obrazovanja mladog Milana: osnovna škola, mesna gimnazija, domaći univerzitet. Prema položaju oca određena je i vrsta studija: prava. Porodica se zbog očevog posla preselila u Beograd 1904. godine. Tu je mlađi Stojadinović završio gimnaziju. U mladosti je simpatisao Srpsku socijaldemokratsku partiju. Ipak, kasnije je zaključio da je nacionalno oslobođenje od Osmanskog carstva i Austrougarske važnije od klasne borbe, pa je stupio u Pašićevu Narodnu radikalnu stranku.[2]

U leto 1906. Stojadinović je poslat u Austrougarsku da uči nemački jezik kao nagradu za uspešan završetak gimnazije. Tu je potpao pod uticaj jugoslovenskih pokreta i postao je pristalica jugoslovenskog jedinstva. Život studenta prava Stojadinovića bio bi ga možda odveo uobičajenim putem sa univerziteta u jednu dobru advokatsku kancelariju ili državnu službu, da tadašnji ministar finansija Stojan Protić nije bio upozoren na naročitu obdarenost mladog pravnika za finansijsku politiku.[traži se izvor] Posledica toga bila je da je dobio državnu stipendiju za inostranstvo, sa kojom je školske godine 1910—1911. proveo jedan semestar u Minhenu, a 1911. letnji semestar u Berlinu praktično u glavnom pruskom računovodstvu u Potsdamu i sakupio podatke za svoju doktorsku tezu o nemačkom budžetu[2], sa kojom je iduće godine bio promovisan kod docnijeg ministra inostranih poslova Ninčića za dr. prava. Doktorat prava otvorio mu je put u višu državnu službu. Ali Stojadinović je želeo da najpre proširi svoje poznavanje Evrope: 1912. otišao je u Pariz, gde je kao hospitant radio u Ministarstvu finansija, a 1913 u London. Posle toga postao je pisar Ministarstva finansija u Beogradu.

Stojadinovićeva stručnost kao ekonomiste je postala očigledna tokom Balkanskih ratova 1912-1913. i Prvog svetskog rata kada je počeo da radi u ministarstvu finansija. Nakon povlačenja srpska vojske kroz Albaniju tokom zime 1915. Stojadinović se povukao sa srpskom vladom na grčko ostrvo Krf. Tamo je ostao od 1916. do 1918. i istakao se kao finansijski stručnjak koji je pomogao da se stabilizuje srpski dinar.[3]


Dr Milan Stojadinović, vicedirektor Engleske Trgovinske Banke, potpredsednik Uprave Beogradske Berze.
Stojadinović je svoju buduću suprugu Augustu upoznao dok je boravio na Krfu. Par se nastanio u Beogradu posle rata. Stojadinović je 1919. postavljen za generalnog direktora Državnog računovodstva novoosnovane Kraljevine SHS, ali je podneo ostavku zbog sukoba sa vladom premijera Ljubomira Davidovića i njegove Demokratske stranke. Postavljen je za direktora lokalnog ogranka Engleske trgovačke banke, gde je ostao do 1922. Istovremeno je predavao privredne i finansijske nauke na Univerzitetu u Beogradu od 1920. do 1921. ali je brzo odustao od akademske karijere.[3]. Bio je i urednik finansijskog dela „Politike”.[4]

Politička karijera
Stojadinović je postao ministar finansija 1922. sa samo 34 godine. Nikola Pašić mu je poverio zadatak da stabilizuje jugoslovensku monetu. Stabilizacija i jačanje dinara bila je prvo Stojadinovićevo delo i od njega se njegovo ime pročulo u najširim krugovima. U francuskim finansijskim krugovima je postao poznat kao jedini ministar finansija u balkanskim državama koji tokom tri godine svog mandata nije tražio zajam u inostranstvu. Da bi ostvario ravnotežu budžeta, bez dodatnog zaduživanja u inostranstvu, Stojadinović je pribegavao uvođenju novih poreskih obaveza, što je izazivalo otpor ne samo opozicionih već i vladinih narodnih poslanika. Ipak uspeo je da ostvari prvi jugoslovenski budžet bez deficita u toku budžetske 1924/25. godine.[5] Počeo je da piše za beogradsku Politiku i nedeljnik na engleskom jeziku Ekonomist. Stojadinović je smenjen sa položaja ministra finansija 1926. godine. Već u to doba pratio ga je glas velikog korupcionaša i kockara, koji ima mali broj iskrenih prijatelja. Ostao je upamćen kao prevrtljiva i neiskrena osoba, ali izuzetno sposoban ministar finansija. Posle ministarskog mandata, izabran je za direktora Jadransko-Podunavske banke.[6]

Posle proglašenja kraljeve diktature, pridružio se radikalskom krilu koje se suprotstavilo davanju diktatorskih ovlašćenja kralju Aleksandru.[3] Bio je jedan od radikala koji se na početku nisu otvoreno protivili novom režimu, već preporučivali za određenu vrstu poslova.[7] Otvoreno istupa protiv šestojanuarskog režima i u korist vraćanja na stvarni parlamentarni režim, posle donošenja Septembarskog ustava 1931. godine. Kao predstavnik radikalske opozicije, bio je jedan od potpisnika pisma tzv. `Tri Milana` kojim su februara 1932. radikali, demokrate i zemljoradnici tražili dosledno sprovođenje parlamentarne vladavine, iskreno i trajno sporazumevanje Srba, Hrvata i Slovenaca i obnovu organizacije političkih stranaka. Kao izaslanik Ace Stanojevića i Miloša Trifunovića učestvovao je u razgovorima za formiranje opozicionog bloka tri srpske političke stranke.[8] Milan Stojadinović je bio jedan od posrednika u pregovorima srpske opozicije sa Seljačko-demokratskom koalicijom tokom 1933. godine.[9] Policija je izvršila lični pretres Stojadinovića, njegove kancelarije u Srpskom brodarskom društvu i njegove vile, zbog sumnje da je štampao letke opozicione sadržine, aprila 1933. godine.[10] Učestvovao je i u pokušaju da se ozvaniči ponovno formiranje stranke pod nazivom Jugoslovenska narodna radikalna stranka, avgusta 1933, svestan da su njihovi simpatizeri očekivali od rukovodstva da se počne sa organizovanim radom protiv režima.[11] Sredinom 1934, Milan Stojadinović je bio jedan od posrednika u razgovorima vođenim između kralja Aleksandra i rukovodstava opozicionih stranaka u pregovorima o formiranju vlade političkih predstavnika Srba, Hrvata, Slovenaca i muslimana.[12] U jednoj misiji, koju mu je poverio kralj Aleksandar, Stojadinović je otišao u SAD. Kad se vratio stupio je u upravne odbore nekoliko preduzeća i postao predsednik Beogradske berze.

U decembru 1934, posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju, a po želji kneza-namesnika Pavla Milan Stojadinović je pozvan u vladu Bogoljuba Jevtića, koja je predstavljena kao vlada `novih ljudi`. Stojadinović je pozvan kao finansijski stručnjak i jedan od najaktivnijih predstavnika dotadašnje srpske opozicije.[13] Potom je imenovan za senatora, 8. januara 1935. godine.[14] Kratko vreme posle parlamentarnih izbora od 16. maja 1935, koji su pokazali opasan rascep u Jugoslaviji jer je vlada Bogoljuba Jevtića dobila većinu glasova ali su u zemlji postojala dva fronta. U jednom frontu skupili su se Hrvati, većina Slovenaca, bosanski muslimani, kao i veliki deo Srba. Pretila je opasnost, da će se, ako bude nastavljena Jevtićeva politika, nastale suprotnosti još produbiti i prouzrokovati katastrofalne potrese u državnom životu. Takav položaj bio je tim opasniji, što se zemlja još nije oporavila od tragedije koju je pretrpela tragičnom smrću kralja Aleksandra u Marselju, 9. oktobra 1934. godine.

Stojadinovićeva vlada

Milan Stojadinović govori u Narodnoj skupštini, 1936.
U situaciji novog zaoštravanja posle petomajskih izbora, knez Pavle Karađorđević, delujući iz pozadine, izazvao pad Jevtićeve vlade i mandat za sastav nove dodelio Milanu Stojadinoviću.[15] Stojadinovićev dolazak na čelo Vlade, 24. juna 1935. godine, značio je da je u Beogradu prevagnuo britanski uticaj. Poznati finansijski stručnjak bio je direktor filijala dva britanska koncerna u Kraljevini Jugoslaviji.

Privreda
Stojadinović je bio prvi premijer sa modernom ekonomskom vizijom, rešen da unutrašnju i spoljnju politiku stavi u službu ekonomije. Sprovodio je politiku javnih radova, gradio je pruge u brdskim predelima, nove puteve, popravljao i proširivao luke, izgrađivao obaloutvrde i kanale i za te radove zaposlio oko 150.000 ljudi, dok je sitnim i srednjim seljacima ukinuo dobar deo dugova i tako povećao njihovu kupovnu moć. Posebno se zanimao za napredak industrije. Zahvaljujući, između ostalog, i njegovom nastojanju, otvorena je rafinerija bakra u Boru, rafinerija olova u Trepči i aluminijuma kraj Šibenika. Za njegove vlade podignuto je ukupno 111 novih fabrika i osnovano sto novih industrijskih preduzeća, u 92% slučajeva sa domaćim kapitalom. Izgrađene su nove električne centrale i novi dalekovodi. Osnovu teške industrije činili su državni rudnici železa u Ljubiji i Varešu, topionica i livnica u Varešu i železara u Zenici, sve i objedinjeno u okviru preduzeća „Jugostroj“. Tada se počelo sa stvaranjem avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline „Zorka“ u Šapcu, a proizvedena je i prva domaća lokomotiva „Sava“. Njegova vlada je takođe inicirala i donošenje šestogodišnjeg privrednog plana (1938—1944), prvog takvog u istoriji Srbije i Jugoslavije. Ipak, i pored stvarnog privrednog napretka, Srbija je u četrdesete godine ušla kao još uvek slabo industrijalizovana zemlja.[16]

Politika

Kralj Petar II Karađorđević i Milan Stojadinović između 1934. i 1939. godine
Kada je Stojadinović preuzeo mesto predsednika vlade, unutrašnja situacija Jugoslavije već je označavala tendencije ka jednoj značajnoj političkoj promeni. Oslanjajući se na kneza Pavla, Milan Stojadinović se posvetio pre svega dvoma izuzetno teškim zadacima, a to je korenita izmena jugoslovenske unutrašnje i spoljne politike. Jezgro Stojadinovićeve vlade činili su pripadnici Glavnog odbora Narodne radikalne stranke, Slovenačke narodne stranke i JMO - koja je ubrzo posle petomajskih izbora napustila opozicioni tabor. Stojadinović je uvideo, da zemlju treba smesta dovesti do smirenja. Zato je privukao u vladu predstavnike Slovenaca i bosanskih Muslimana kao i pristalice stare srbijanske Radikalne stranke, koja je još uvek prestavljala najjaču stranku u Srbiji. U Deklaraciji vlade 4. jula 1935. godine Stojadinović je, distancirajući se od Jevtića i njegove vlade, osporio bilo čiji monopol na jugoslovenski ideal: `Amanet koji je ostavio pokojni Viteški kralj Aleksandar Prvi Ujedinitelj da čuvamo Jugoslaviju veliki je Amanet, ali taj Amanet nije ostavljen na čuvanje jednoj vladi ili jednoj političkoj grupi. Taj Amanet ostavljen je celom jugoslovenskom narodu.` Vlada Stojadinović - Korošec - Spaho pošla je od toga da će kraljev amanet najbolje sačuvati ako bude išla putem smirivanja i stišavanja političkih zaoštrenosti. U Hrvatskoj započeo je da provodi politiku popuštanja i najšireg sporazumevanja da i onde dođe što pre do smirenja. Stojadinović je pokazao nameru da primi u vladu i predstavnike Hrvata, ali mu nije uspelo da sprovede tu zamisao, jer su Hrvati odmah zahtevali reviziju oktroisanog ustava[17], što knez Pavle nije bio spreman da odobri, zbog otpora koji bi to izazvalo kod Srba, mada je i sam mislio da je postojeći ustav nedemokratski.[18]

Jugoslovenska radikalna zajednica

Milan Stojadinović osniva stranku, Izborni plakat iz 1936.
Bez namere da u skorije vreme ide na skupštinske izbore, Stojadinovićeva vlada se izjasnila za saradnju sa „Jevtićevom skupštinom“. Već na prvim sednicama te skupštine formirala se Jevtićeva manjina i Stojadinovićeva većina. Većina poslanika koji su svoj izbor dugovali više izvršnoj vlasti nego narodu, okrenula se novom šefu vlasti. Pored vladajuće većine u Skupštini, Stojadinović je pristupio formiranju stranke, koja je trebalo da stvori utisak o većini i u narodu.

Nova stranka dobila je ime Jugoslovenska radikalna zajednica, a po skraćenici JRZ odomaćilo joj se ime Jereza kao neka vrsta nadimka. Sastavljen je program i statut stranke, prikupljen potreban broj potpisa i 19. avgusta 1935. svečano podneta prijava Ministarstvu unutrašnjih poslova. JRZ je nastala objedinjavanjem ostataka tri stare, pre šestojanuarske stranke. Ta stranka je vratila u opticaj ideju troimenog naroda. U njenom programu stajalo je da `poštovanje triju imena našega naroda - Srbin, Hrvat i Slovenac i njihove ravnopravnosti, poštovanje tradicije, jer će se na taj način razvijati međusobno poverenje.` Hrvatska seljačka stranka i strane diplomate imali su utisak da je JRZ osnovana sa ciljem da se postavi politički obruč oko Hrvata, odnosno da se izoluje HSS. Ipak, izgleda verovatnije da su i Stojadinović i knez Pavle u JRZ videli sredstvo da se Maček natera na kompromis. U toku organizovanja Jereze, Stojadinović je Sloveniju, odnosno Dravsku banovinu, prepustio Korošecu kao njenom faktičkom gospodaru. Mehmedu Spahu prepustio je nadmoćnu ulogu u krajevima sadašnje Bosne i Hercegovine, čime je od sebe odbio većinu tamošnjih Srba.

JRZ je istisnula iz političkog života Jugoslovensku nacionalnu stranku, oslabljenu posle Marseljskog atentata na kralja Aleksandra.[19] Stojadinović i JRZ su sebe smatrali legitimnim naslednicima Nikole Pašića i Narodne radikalne stranke iz njegovog perioda i tako neutralisali Pašićeve naslednike Acu Stanojevića i Miloša Trifunovića koji su ostali u opoziciji.[15][20][21]

Spoljna politika

Sastanak ministra inostranih poslova Poljske Jozefa Beka sa članovima jugoslovenske vlade u Beogradu 28. maja 1936. Sleva nadesno: ministar industrije Urbanić, ministar vojni general Ljubomir Marić, Jozef Bek i premijer Jugoslavije Milan Stojadinović. Snimljeno verovatno na terasi restorana hotela Avala kod spomenika Neznanog junaka.

Predsednik vlade Stojadinović (levo) u razgovoru sa nemačkim ministrom inostranih poslova fon Nojratom, januara 1938.
Odnosi sa Italijom i sa dvema državama Rimskih protokola, Austrijom i Mađarskom, bili su veoma zategnuti; Nemačka je vodila agitaciju kod nemačkih manjina u Jugoslaviji i srpskih organizacija. U Hrvatskoj nije prestajalo jedno hronično vrenje sa stalnim neredima i nemirima koji su postajali zabrinjavajući. Katolički episkopat otvoreno se žalio na gonjenje katolika. Komunistička propaganda prouzrokovala je pravu pustoš. Osećalo se da nedostaje ruka šefa, vreme punoletstva mladog kralja Petra II bilo je još udaljeno. Budućnost Jugoslavije nije izgledala nasmejana. Ne treba zaboraviti da 1935. osovina Berlin-Rim nije još postojala ni u začetku, i da je Benito Musolini ohrabrivao austrijske legitimiste, tako da bi jedna restauracija Habzburgovaca u Beču ili Budimpešti izazvala otcepljivanje Hrvatske, a verovatno i Slovenije, dok bi Italija favorizovala ovaj razvoj, a Bugarska čekala svoj čas da se baci na tradicionalnog srpskog neprijatelja. Najzad, privredna kriza je bila na vrhuncu. Zemljoradnički proizvodi bili su izloženi neverovatnom padu cena, dok su trgovina i industrija Jugoslavije bile zapale u tešku situaciju, a bankama je pretila propast. Moneta je izgubila ravnotežu.

Ubrzo posle pogibije kralja Aleksandra došlo je do promene u francuskoj spoljnoj politici koja je izazvala promene i u jugoslovenskoj. Francuska, koja se pred opasnošću od Nemačke približila Italiji, nije htela da čuje da se Italija okrivljuje za Marsejski atentat. U jesen 1935, italijanski napad na Abisiniju izmenio je iz osnova odnose među velikim silama i međunarodni položaj Jugoslavije. Novembra 1935. godine, Društvo naroda reagovalo je uvođenjem sankcija protiv Italije. Što se tiče Jugoslavije, zabrana trgovine s Italijom, koja je bila njen glavni partner, dovela je do prodora Nemačke. Svestan da za ekonomskim vezivanjem sledi političko, knez Pavle i Stojadinović su od Engleza tražili da povećaju trgovinu s Jugoslavijom. Dobili su odgovor da u Ujedinjenom Kraljevstvu važi pravilo da trgovci kupuju gde žele. Adolf Hitler je u martu 1936. godine ušao s vojskom u Rajnsku oblast koja je po Versajskom sporazumu bila demilitarizovana, tampon zona između Nemačke, Francuske i Belgije. Bilo je pitanje vremena kada će doći na red Anšlus i Čehoslovačka. Francuska je izgledala slabo da brani sebe, a kamoli druge. Pošto se mislilo da je Francuska spremna da Jugoslaviju žrtvuje Italiji, Stojadinovićeva politika se još više okrenula prema Nemačkoj. Realizam jugoslovenskog premijera shvatio je brzo da udaljena Francuska, koja je preživljavala Blumovo iskustvo, ne može i neće da pruža finansijsku pomoć. Nemačka je pored toga imala odlučujućeg udela u poboljšanju jugoslovenske privredne krize. Berlin je otkupio žetvu od zemljoradnika i ustupio kredit bankama i tvornicama, snabdevajući oružjem i ratnim potrebama Jugoslaviju, kao i lokomotivama i vagonima. Mala Antanta bila je žrtva jedne ozbiljne krize, francusko-jugoslovenski savez bio je pokoleban zbog marseljskog atentata i verzija o nemarnosti francuskih vlasti u vezi sa ovim. U novoj međunarodnoj situaciji, Jugoslavija, a sa njom i Rumunija, odvajale su se od Francuske i Male Antante. U septembru 1936. godine, one su odbile Benešov predlog da se zadatak Male Antante proširi na odbranu ne samo od Mađarske, nego od bilo čijeg napada. Stojadinović je išao putem Velike Britanije koja je, posle skidanja sankcija Italiji juna 1936, povela politiku približavanja Musoliniju i Hitleru. Na podsticaj iz Londona i Berlina, Stojadinović je početkom 1937. godine sklopio s Bugarskom ugovor o „iskrenom i večnom prijateljstvu“, kojim se ova odrekla pretenzija na Makedoniju, Caribrod i Bosilegrad. Ubrzo po sklapanju britansko-italijanskog sporazuma 25. marta, i između Jugoslavije i Italije sklopljen je sporazum o prijateljstvu. Grof Ćano je potpisao sa Stojadinovićem ugovor koji je ličio na jedan političko-vojni savez. Iz ovoga je proizašao jedan stav Mađarske i Bugarske prema susednoj Jugoslaviji. Jedino je Austrija ostala nezadovoljna. Pred ulazak nemačkih trupa u Austriju, Hitler je dobio Musolinijev pristanak. U jugoslovenskim vladajućim krugovima odranije se mislilo da je Anšlus manje zlo od restauracije Habzburga. Zbliženje između Nemačke i Kraljevine Jugoslavije paraliziralo je u isto vreme opasnost od Habzburgovaca, zajednička strepnja bila je od restauracije u Austriji ili Mađarskoj. Već u junu 1938. godine na red je došla Čehoslovačka. Za Stojadinovićevu Vladu bilo je najvažnije da Mađarska ne napadne Čehoslovačku, pošto bi to i za Jugoslaviju kao članicu Male Antante bilo poražavajuće. U jeku napetosti povodom Sudeta, Musolini je 19. septembra, nakratko posetio jugoslovensku teritoriju, pozdravio jugoslovensku zastavu i trupe sa `pomoz Bog junaci`. To je značilo da će Italija i Jugoslavija u predstojećem sukobu oko Čehoslovačke ostati neutralne. U Beograd je 24. septembra, iz Rima stigla vest da će Mađarska mirovati.