Godina izdanja: 1989.KIZ Dositej Beograd
ISBN: 86-7501-001-X
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Aleksandar Ranković Pad i Ćutanje Zoran Sekulić *4466*02-2022
Zoran Sekulić autor
izdavač: KIZ Dositej Beograd 1989.g ISBN 86-7501-001-X
Tvrd Šiven povez-omot-,ćirilica,396.strane, izvanredno ilustrovana cb. foto, format: 25 x 17,5 cm, težina 860.grama
stanje: nekorištena
a) Ranković, Aleksandar (1909-1983) b) Služba državne bezbednosti... Slike,
Aleksandar Ranković — Marko, Leka (Draževac, kod Obrenovca, 28. novembar 1909 — Dubrovnik, 19. avgust 1983) bio je komunistički revolucionar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Srbije, junak socijalističkog rada, narodni heroj Jugoslavije i potpredsednik SFR Jugoslavije.
Kao dečak počeo je da izučava abadžijski zanat, a 1924. je postao član sindikata. Godine 1927. postao je član ilegalnog Saveza komunističke omladine (SKOJ) i sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd, a naredne 1928. član Komunističke partije (KPJ) i sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Nakon uvođenja Šestojanuarske diktature, 1929. bio je uhapšen i osuđen na šest godina zatvora, koje je izdržao u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Nakon robije i odsluženog vojnog roka, vratio se u Beograd i radio na obnovi partijskih i sindikalnih organizacija. Nakon dolaska novog generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita u zemlju, 1937. bio je izabran za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a juna 1938. za člana Centralnog komiteta KPJ. Januara 1940. prešao je u ilegalnost i dobio nadimak Marko, a oktobra iste godine na Petoj zemaljskoj konferenciji izabran je za člana Politbiroa CK KPJ.
Aprilski rat i okupacija Jugoslavije zatekli su ga u Zagrebu, nakon čega je došao u Beograd, gde je radio na konsolidaciji partijskih organizacija. Bio je učesnik istorijskih sednica CK KPJ od 22. i 27. juna i 4. jula 1941. godine. U toku jula aktivno je radio na organizovanju akcija i sabotaža u Beogradu, ali je bio uhapšen od Gestapoa. Usled posledica mučenja, bio je prebačen u bolnicu, odakle je 29. jula 1941. oslobođen u akciji beogradskih ilegalaca. Septembra 1941, zajedno sa CK KPJ i Glavnim štabom, prešao je na oslobođenu teritoriju zapadne Srbije. Učestvovao je na savetovanju u Stolicama, a zatim boravio u oslobođenom Užicu. Nakon Prve neprijateljske ofanzive, učestvovao je u povlačenju u Sandžak, a potom u istočnu Bosnu.
Kao član Politbiroa CK KPJ, Vrhovnog štaba NOV i POJ i jedan od najbližih Titovih saradnika učestvovao je u donošenju svih najvažnijih odluka u toku Narodnooslobodilačkog rata. Maja 1944. bilo mu je povereno formiranje Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA), koje je predstavljalo partizansku obaveštajnu službu i koje je nakon rata preraslo u Upravu državne bezbednosti (UDBA). Bio je većnik AVNOJ-a, prvi potpredsednik ASNOS-a, poslanik Privremene narodne skupštine i Ustavotvorne skupštine. Od 1946. do 1953. bio je ministar unutrašnjih poslova FNRJ, od 1948. do 1963. potpredsednik Vlade FNRJ i Saveznog izvršnog veća (SIV) i od 1963. do 1966. potpredsednik SFRJ. Na Petom, Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ biran je za člana Politbiroa CK KPJ, odnosno Izvršnog komiteta CK SKJ. Od 1951. do 1963. bio je predsednik Saveza boraca Jugoslavije.
Pod optužbama za birokratsko-dogmatsko suprotstavljanje razvitku socijalističkog samoupravljanja, vođenje politike nacionalne neravnopravnosti i zloupotrebu svojih pozicija u službi bezbednosti, na Četvrtom plenumu CK SKJ, održanom jula 1966. na Brionima smenjen je sa svih funkcija i penzionisan, a potom i isključen iz Saveza komunista. Nakon smene, povukao se iz javnog života i živeo povučeno do smrti, avgusta 1983. godine. Njegovoj sahrani, na Novom groblju u Beogradu, prisustvovalo je oko 100.000 ljudi, što je predstavljalo svojevrsni protest i neslaganje sa tada aktuelnom politikom. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i odlikovan Ordenom narodnog heroja i Ordenom junaka socijalističkog rada.