ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2004.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Dobrivoje Boban Tomić CRVENO SUNCE U ZENITU
knjiga I i II

Udruženje književnika Srbije/ Književne novine, 2004.
334 strane, tvrd povez.

Veoma očuvane, sa posvetom autora, čitao samo moj dečko.
U prvoj knjizi nisu odštampane strane 57 i 58.


Ja, Dobrivoje Tomić, `narodni neprijatelj`, sin sam Dušana N. Tomića, industrijalca iz Boljevca (Timočki), koji je nevino stradao početkom 1945. od pripadnika OZN-e Zaječar. U svom poslu moj otac je bio vrlo vredan i uspešan. Posedovao je znatnu imovinu, industrijski mlin i fabriku zejtina. Za vreme okupacije sveo je svoj rad na nužni minimum.
Posle okupacije partizani su preuzeli vlast i zaveli komunističku diktaturu. Otac je do decembra 1944. god. nekoliko puta bio privođen na saslušanje, a 11. decembra 1944. je uhapšen i sproveden u zatvor OZN-e Zaječar. Nasilno oduzimanje celokupne naše imovine okončano je do 20. decembra 1944. god., kada smo majka, sestra i ja od strane sekretara sreskog komiteta i dva partizana isterani poluobučeni iz naše porodične kuće na ulicu. Otac je oko 10. februara 1945. god. bez suđenja ubijen od strane pripadnika OZN-e Zaječar i zatrpan u jednu od nekoliko masovnih grobnica kod Zaječara.

Odlazim na ledinu ispod brda Kraljevice gde je najsvežija masovna grobnica pobijenih žrtava OZN-e. Prizor užasan, zemlja izrovana, poprište divljanja sumašeteljnih nad svojim žrtvama. Krvavo kolje, motke, žice i usirena krv...Zatičem mnoštvo naroda, najviše žena i dece, njihovu kuknjavu, jauk, zapomaganje. Svi izbezumljeno tumaramo po ledini, zurimo u zaleđenu zemlju, mnogi kleče i zarivaju lica, nariču, dozivaju imena ubijenih. Prisutni su i partizani-đželati koji brane ljudima da iskopavaju svoje nebi li ih bar dostojno sahranili. Oni nas klečeće šutiraju uz najpogrdnije psovke i vređanja, terajući nas sa ovog stratišta. Jure i kučiće koji razvlače leševe plitko zakopanih. Užasnut vidim ruku koja viri iz rake. Partizani se dovikuju da se tu nanese još zemlje....



dobrivoje sa ocem 30/tih
dobrivoje sa ocem 30/tihMajka, sestra i ja u dubokoj smo crnini. Na ulici staro i mlado izegava susret i razgovor sa nama. Mi smo okuženi i žigosani kao narodni neprijatelji. Obespravljeni smo u svemu, pa i na dalji život. Uskoro hoće i majku da likvidiraju, a nas decu u sirotinjske domove da strpaju. Bežimo u Beograd i skrivamo se, majka u Kosovskoj ulici, a sestra i ja u suterenu Nebojšine ulice - ako uhvate jedne da ne uhvate druge. Strah nas muči više od gladi....
Posle nekoliko meseci skrivanja mi smo se legalizovali i uselili u jednu praznu sobu. Iz dve trafike u Sarajevskoj ulici majka je izmolila tri prazna sanduka od duvana koje smo kao `nameštaj` za spavanje i sedenje uneli u sobu. Kao narodni neprijatelji nemamo pravo na karte za snabdevanje namirnicama, ogrevom i odećom. Sa izmišljenom pričom da nam je otac bio železničar i umro za vreme rata sestra i ja se upisujemo u školu i dobijamo kao đaci karte za snabdevanje namirnicama. Od zime i beogradske košave štitim se oblaganjem tela starim novinama koje nosim ispod krpa i pohabane odeće. Jedno vreme radio sam kao fizički radnik ali sam uspeo privatnim polaganjem da završim gimnaziju i maturiram. Kao narodni neprijatelj nemam pravo na akademsko obrazovanje.

Ovo, ali i sramni žig narodnog neprijatelja sa raznim vidovima represije (strah, ponižavanje, glad, smrzavanja, obezpravljenost, psihotorutre...) navode me na odluku da odem lično kod tadašnjeg tvorca AVNOJ-skih zakona Moše Pijade, koji prima građane radi ispravljanja grešaka revolucionarne vlasti. Drugu Moši sam ukratko rekao istinu o mojoj tragediji i žigu narodnog neprijatelja i zataražio pomoć u otlkanjanju tog žiga i mogućnost za studije. Cuvši ovo, drug Moša mi odbrusi: Mi nismo dužni, niti hoćemo da pomažemo decu naših neprijatelja. Ovu su reči vajnog humaniste, koji oličava komunistički moral!

Kao `narodni neprijatelj` napustio sam AVNOJ-sku Jugoslaviju i postao politički emigrant u Nemačkoj. Najre sam pokušao ilegalni beg preko Alpa u Sloveniji al su me uhvatili granicarski psi, drugi put mi je uspelo preko neke studentske ekskurzije. Prvo vreme bio sam u logoru za izbeglice, gde je kratko vreme bio i Milan Panić, biciklistički as Srbije. Pošto sam radio u magacinu logora, Panić me je zamolio da tu i njega privremeno zaposlim, jer on reče da `hoće da ide malo do Amerik.` Tako smo Panić i ja svakodnevno vukli kolica između magacina i baraka.
U Minhenu sam diplomirao stomatologiju i doktorirao na Medicinskom fakultetu. U svojoj ordinaciji upoznao sam raznolike osobe iz javnog i političkog života, uključujući i istaknute ličnosti jugoslovenske političke emigracije ali se sam nisam politčki eksponirao. Posle gnusnog ubistva starog g. Jakova Ljotića početkom jula 1974. god. opravdano se strah u meni pojačao od UDB-inih zločina, budući da sam bio na položaju potpredsednika naše crkvene opštine.

Moja ordinacija je ne retko bila i svojevrsna ispovedaonica. Pored velikog broja pacijenata, upečatljivo je sećanje na g.đu Ridman (Riedmann), rođ. Mengele, ćerku zloglasnog naciste Dr. Mengele. Ovo saznanje uzburkalo mi je emocije i pamet. Otpočeli smo dijalog na temu `deca ratnih zločinaca`, iako je ovde neuporediva i dijametralno različita suština stvarnosti pojmova. Ona je govorila o njenom detinjsvtu, malim nedaćama, neometanom školovanju i životu bez represije i sankcija. Nju niko nije isterao poluobučenu iz porodične kuće, niko je nije proganjao i uterivao strah. Ona nije gladovala, nije se smrzavala, ni bežala iz domovine. I danas uživa sve blagodati civilizovanog društva i nema potrebe da po sudovima traži pravdu i oštetu za bilo šta. Njen otac je nekoliko puta pod lažnim imenom dolazio u Švajcarsku da bi se video sa njenom majkom. I ona je jednom bila na viđenju sa ocem. Ispovest ćerke Dr. Mengele i moja ispovest dovode razum u sukob sa pameću, te bi prozvani morali da daju mesto pravdi i istini.

Godinama sam odlazio na Svetu Goru i u Solun, te sam i 2000. god. na Srbskom vojnom groblju Zejtilnik sreo našu delegaciju u kojoj su tada bili g. Milan St. Protić i Dr. Vojslav Koštunica i Mitropolit Amfilohije i drugi brojni političari, prilikom njihove posete Manastiru Hilandaru. Mitropolit me je predstavio g. Koštunici i rečima `ovo je naš emigrant Dr. Tomić`. Čuvši ovo o meni, oni rekoše da nema više razloga mojoj emigraciji i da mogu slobodno da se vratim u Beograd. Vratio sam se u Srbiju 2002. s velikim nadama, po sletanja na aerodromu poljubio zemlju, ali po staroj navici osvrnuo sam se da vidim da li me prate. Nisu me pratili ali sam se ubrzo razočarao u nove vlasti i uvideo da su moje očekivanja u brzo i lako ispunjenje istorijske pravde bila naivna.

Ipak nastavljam da se borim. Posle nepunih pedeset godina provedenih u izgnanstvu i emigraciji dolazim u Srbiju. počinjem da tragam po raznim institucijama i arhivama za istinom o nevino ubijenom ocu od strane OZN-e Zaječar. Od tada pa do danas moja nastojanja u traganju za istinom nisu me dovela ni blizu cilja. Arhivska građa o zločinima AVNOJ-ske vlasti je ili nedostupna, uništena, ili se probrano sa izbrisanim imenima saučesnika zločina stavlja na uvid. A žrtve i potomstvo od pravne države traže pravdu i istinu o šta se uticajni u vladajućoj oligarhiji uporno oglušuju.

Kao nevina žrtva represije i torture komunističkog režima AVNOJ-ske Jugoslavije podneo sam Juna 2004. god. tužbu protiv Republike Srbije, kao pravnog naslednika ranijih vlasti, za nadoknadu nematerijalne štete, nanet mi trajni duševni bol i pretrpljene surove represije i torture. Na suđenju se pojavio i bivši ficir OZN-e za Boljevac Miodrag Cojić koji je posvedočio da je moj otac likvidiran od strane OZN-e februara 1945. Ipak, tužba je na svim instancama odbijana kao neosnovana(!?), jer je slučaj `pogibije bliskog srodnika` zastareo, navodi se u jednom obrazloženju. Opstrukcija je prisutna u svim segmentima svega što se odnosi na zlodela AVNOJ-ske države. Dosadnjašni odnos prema žrtvama komunističkih zlodela i njihovim potomcima stvara sekundarnu viktimizaciju.

Gotovo posle šeszdest godina prvi put dolazim u rodno mesto, Boljevac. Povodom objavljivanja moje dvotomne knjige `Crveno sunce u zenitu` i knjige istoričara Mr. Srđana Cvetkovića `Između srpa i čekića` organizovane su promocije i tribine po Srbiji sa temom Represija u Srbiji od 1944. do 1953. god.. Na predavanju u Boljevcu ispod Rtnja, u kome je učestvovao i direktor Instituta za savremenu istoriju iz Beograda, Dr. Momčilo Pavlović, za vreme mog izlaganja o doživljenim komunističkim zlodelima na podrućju Boljevac-Zaječar, jedan od prisutnih iz publike pretrpeo je šok i na trenutak izgubio svest. Predavanje je na kratko bilo prekinuto. Na ulazu u salu bili su i organi reda, a jedan od njih se obratio najbližem posetiocu ovog skupa pitanjem: Pokaži mi, ko je taj emigrant, a ko direktor iz Beograda?
Na moje podneske Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije u 2006. i 2007. god. Tužilaštvo je u svom aktu A 170/07 odgovorilo da je formiran predment tog tužilaštva povodom stradanja mog oca Dušana Tomića. Navodi se i da ratni zločini ne zastarevao te je u tom smislu i formiran taj predmet. Posle moje urgencije Tužilaštvo mi je dalo obećanja da će saslušati i ondašnjeg islednika OZN-e Miodraga Cojića, koji je uhapsio mog oca i šefa tadašnje OZN-e Zaječar, Dušana Sašu Gligorijevića, čiji su pripadnici izvršili svirepo ubistvo mog oca.

Institut sa savremenu istoriju u Beogradu takođe je od Tužilaštva obavešten da je pokrenut pretkrivični postupak u slučaju stradanju Dušana Tomića. Institut je avgusta 2008. god. dostavio Tužilaštvu fasciklu sa obilnom dokumentacijom o pomenutom slučaju. Od tada se Tužilaštvo nije oglasilo, ali se nadam i verujem da će se pomenuti slučaj ipak razrešiti a tužlaštvo istrajati u svom poslu, no kako vreme prolazi polako gubim nadu.
Moj otac je rehabilitovan marta 2008. god. na osnovu Zakona o rehabilitaciji. U rešenju se utvrđuje da je Dušan Tomic februara 1945. god. lišen života od strane OZN-e Zaječar, bez suda i krivice, iz ideološko-političkog razloga, te je njegova smrt ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Nazalost od odgovornih za ove zločine još niko nije odgovarao a po svoj prilici tako će i ostati....