ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 7528
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, А5 ФОРМАТ, 68 СТРАНА!

Павле Соларић је једна од најобразованијих и најумнијих српских глава почетком деветнаестог века.
У овој књизи - речнику Соларић, врсни лингвиста, потеже тезу да многе ЛАТИНСКЕ (И ИТАЛИЈАНСКЕ) речи потичу из старосрпског језика.

`Још’ у дјетству сан је био да ме Тријест мами,
Пред очима живи образ, ко град стајо сами;
У послетку све је нешто тајно ми шаптало
Да је небо на том мјесту мени жребиј дало`

Ово су стихови Павла Соларића, којима он наслућује своју животну мисију: проучити латински језик и наћи једну моћну мисао. Та моћна мисао за коју треба (као што су рекли француски професори госпођи Огли Луковић‐Пјановић на Сорбони приликом одбране докторске дисертације): много воље, истрајности, па и храбрости, јесте да многе речи латинскога језика потичу и имају корен у српском језику, те да порекло многих речи не само латинског него и других старих језика које налазимо у српском језику има за производ то да је српски народ у давнини био веома распрострањен, односно да је малтене насељавао цео свет и да су сви стари и изумрли, као и садашњи, живући језици настали од њега ‐ српског језика.
Дакле, много пре Милоша С. Милојевића, Павле Соларић долази до једне моћне мисли закључивањем и бивањем / живљењем у италијанским градовима почетком деветнаестог века.
За Соларића је одлазак у далеку прошлост значио повратак јединству Словена, кад су говорили једним језиком, словенским – кога он често изједначава са илирским и обратно – кога опет изједначава са српским и обратно, и кад су писали словенским писмима (глагољицом и ћирилицом).

Одлука словенских народа да пишу латиницом за Соларића је значила удаљавање од словенске и протословенске заједнице, кад су по његовом мишљењу Словени били настањени широм планете. Распадање најјаче и највеће родне и језичке заједнице на свету условило је стога, по његовом мишљењу, метаморфозу појединих групација и дистанцирање од заједничког корена.

Никола Андрић истиче:
`У Славенству наиме у то доба није било човјека, који би се научном критиком самосвијесно надвио над тежину и смионост Соларићева етимологизирања` (1902 године).

Јер, како су за Соларића сви у почетку били Словени, то су се и Латини и Римљани удаљили од свог словенског корена (!), но свеједно по његовом мишљењу није било могуће избрисати словенско порекло латинског језика, па стога ни италијанског, што му је омогућило да врши разна упоређења са латинским и италијанским језиком и да изводи, што дедукцијом, што индукцијом, одважне закључке о даљем и ближем пореклу и вези српског (и/или илирског) и латинског, те стога италијанског језика.

`Илирским или како је он оправдано сматрао српским наречјем (који је укључивао и штокавски и чакавски дијалекат) говорили су Далматинци, Херцеговци, Босанци, Славонци и Срби, док је само кајкавце држао Хрватима par excellance` пише Андрић 1902 године.

`У употребљавању хрватскога имена за називање једино кајкавског дијалекта провинције Хрватске држао се је Соларић обичаја већине наших писаца XVIII. вијека`, додаје, такође, Андрић.

Радом и живљењем у Венецији почетком деветнаестог века, месту где су се многе културе и многе нове и значајне идеје сударале и пресецале, Соларић је добио прилику да своје евидентне таленте претвори у дело и почиње да се бави филолошким студијама, филозофским списима (преводећи их на славеносрпски језик) и поезијом.

`Језик којим је говорио и писао Соларић може се најтачније назвати `мешавином`, како тврди Павле Ивић (1971 године), `рускословенских, српских и руских елемената.`

Ако бих себи дао слободу да преведем ово тврђење такве научне величине каква је свакако поштовани господин Ивић на језик данашњих чињеница онда језик Павла Соларића не би био никаква мешавина већ српски језик са својим изворним елементима (`рускословенски наноси`), српским и такође српским (`руским`) елементима.

Називати промашајем његову жељу да појмове, предмете и идеје који су тада настајали или се стварала потреба да их пренесемо као већ постојеће у српски језик употребљавајући домаће. српске речи и изразе, а не усвајајући стране ‐ нпр. земљеописаније а не географија, било би сулудо.

Можемо само констатовати са жаљењем да је код нас победила она струја која се борила за увођење туђица по сваку цену у наш језик. То је, заправо, цена `микофоа`, те хроничне и вечите болештине малог и ситног духа.

Павле Соларић и величина његовог коперниканског обрта може се управо наслутити из те синтагме `мали и ситни дух`! Јер тај и такав дух који је почињао да овладава (а данас, у трећој деценији двадесетпрвог века можемо да констатујемо да завршава са овладавањем) малим народом који је тек излазио из вишевековног османског ропства, којег су по осећајима и сазнању многих умних људи тек чекали јачи и љући ‐ геноцидни ‐ непријатељи, је изнедрио Соларића, као своју закониту супротност.

Јер, знајте: тамо где сви сагињу главу Србин ће је подићи!

Могао бих да почнем ову реченицу са тим да је немогуће замислити са којим подцењивањима и ниподаштавањима је Соларић био свакодневно затечен у Венецији изјашњавајући се као Србин и борећи се за заузимање правог места свог, Српског народа у друштву културних народа, да и ти, читаоче, и ја нисмо `прогутали` океан блаћења, ниподаштавања, простачког изругивања над несрећом српског народа и да то и даље не гледамо: КАКО `КУЛТУРНИ` НАРОДИ БЛАТЕ И РАСТУРАЈУ СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО, ДА НЕ ОСТАНЕ КАМЕН НА КАМЕНУ!

Зато нам идеја Соларићева долази као поновно рађање фениска, јер је он у том `малом и јадном` народу, народу који је, с друге стране, живео својим природним животом ‐ где се знало шта значи слобода, јунаштво, човечство и образ, видео народ који је био родоначелник протословенског стабла, и не само њега већ и комплетног човечанства.

Значај и величина Соларићевог сазнања може се увидети тек онда када имамо на уму догађаје и злочине који следе `вуковским` реформама (не улазећи ко стоји иза њих ‐ а ко би уопште могао то да буде, ха), јер смо онда дошли до потпуног самоуништења: више нисмо могли да разумемо сами себе и свој језик (сва језичка, књижевна и духовна достигнућа одједном су нам постала недоступна ‐ поништена ‐ непостојећа) који су сви други покрали и сачували!

А, заправо, Вук је трајно изместио време и место злочина па ми мислимо да је у горњем пасусу речено све - не! само је речен тај жељени површински нанос. Циљ је не повезати сопствени је- зик, српски језик, са свим језицима света и њиховим правим извориштем.
Одаћу вам једну тајну: нико неће од странаца више да се бави српским језиком у виду `хуманитарне помоћи` (како професор Божидар Митровић оправдано назива допринос Јернеја Копитара раду Вука Караџића), већ ће се ти исти странци бавити прављењем нових језика од српског језика...