Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Ništa nije smešnije od preterane ozbiljnosti. Izrazi lica, okamenjeni tako da asociraju na večnost, uzvišeni pogledi i velike reči, postaju svoja suprotnost. Jednom rečju, sprdnja sa ozbiljnošću. Isto to se odnosi i na umetnost. Pogotovo što je umetničko stvaralaštvo nešto najpribližnije uzvišenosti. I gotovo da je svejedno kako se ta ozbiljnost izražava. Može to biti kroz poeziju, ima li šta grotesknije od otužnih ljubavnih stihova ili patriotskih panegirika koji postaju poza, ali ništa manje joj ni ne robuju prozaisti. Da ne pričamo tek o ozbiljnosti naučnih radnika. Upravo zahvaljujući toj ozbiljnosti rađa se novi književni žanr – parodija. Njena kolevka je antička Grčka. Aristotel u „Poetici“ navodi prve parodičare, ali njen procvat se vezuje za ime velikog komediografa Aristofana. Kroz parodije uzvišenih drama (najviše Eshila i Euripida), ali ništa manje i stihova, religijskih obreda i retorskih veština Aristofan stvara novu literarnu formu. Dostojan Aristofanov naslednik je Lukijan iz Samosate. Njegove najčešće mete su hrišćani (važno je napomenuti da ih on ne posmatra kao neprijatelje rimske države nego kao opskurnu sektu sa bizarnim ritualima i načinom života), ali i čuvena književna dela kao što su „Ilijada“ i „Odiseja“. Parodija kao žanr polako počinje da se širi. Susrećemo je u gotovo svakoj nacionalnoj književnosti, najčešće u formi poezije koja kroz imitaciju uzora donosi komične obrte. I tako se rađa novi književni žanr – farsa, koju nikako ne treba mešati sa parodijom. Iako poprilično bliske, njih odvaja suština. Koristeći se neretko jeftinim humorom i komičnim obrtima, farsi je isključivi cilj izazivanje smeha, dok se parodija ne iscrpljuje u gegu. Upravo nam to pokazuju tri velika književna dela koja su po svojoj suštini parodije. Tako Servantes piše „Don Kihota“ parodirajući viteške romane, Volter sastavlja „Kandida“ rugajući se Lajbnicovoj filozofiji, dok Svift stvara „Guliverova putovanja“ kao parodičnu reakciju na tadašnje putopise sa brojnim izmišljotinama. I polako dolazimo do suštine. Parodija je reakcija na glupost i lažnu pozu, kojoj se značenje ne iscrpljuje u duhovitosti. Isto tako, ona svojim kvalitetom postaje autonomno književno delo, neretko vrednije od dela kojem se izruguje. Najbolje nam to pokazuje stvaralaštvo Stanislava Vinavera.
Objavljujući sabrana dela Stanislava Vinavera, „Službeni glasnik“ je u jednom tomu priredio njegove parodijske tekstove. Tako su u prvom delu ove knjige sabrane tri „Pantologije“ koje je Vinaver objavio pre Drugog svetskog rata. Imitirajući čuvenu „Antologiju novije srpske lirike“ Bogdana Popovića, Vinaver se izruguje koliko pesnicima koji su ušli u ovaj izbor, toliko i njenom priređivaču. On Popovićev izbor dopunjuje sa velikim brojem tadašnjih stvaralaca, slikajući tako celokupnu književnu scenu. Drugi deo knjige „Alajbegova slama“ donosi parodije koje je Vinaver objavljivao posle Drugog svetskog rata. Njihove teme su književni sporovi, velika literarna imena, ali ništa manje i politička zbivanja.
Ono što se na prvom mestu mora pomenuti je Vinaverova erudicija i duhovitost. Upravo zahvaljujući ovom čudesnom spoju, Vinaver uspeva da uhvati suštinu stvaralaštva svojih „žrtava“, ali i da je predstavi na nenadmašno duhovit način. Tako on kroz „Pantologije“ i „Alajbegovu slamu“ ogoljava do kraja pretencioznost, patetiku i lažnu učenost svojih savremenika, sve ono što neminovno prati umetničko stvaralaštvo. Na njegovoj meti su svi. Nema izuzetaka i milosti. Najbolje nam to pokazuje portret Jovana Skerlića: „Žandarski narednik koji se odmetnuo u hajduke i pljačkao i harao zemlju poezije u ime zdravoga razuma i drugih zdravstvenih izgovora.“ Ili još bolje reči koje stavlja u usta Isidore Sekulić: „Eto kako je narod genijalan, kad ga ja tumačim“.
Jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, Stanislav Vinaver, je rođen u uglednoj šabačkoj jevrejskoj porodici. Na Sorboni studira matematiku i fiziku. Debituje sa zbirkom pesama „Mjeća“. Kao jedan od hiljadu i trista kaplara učestvuje u Prvom svetskom ratu. U međuratnom periodu službuje kao diplomata, ali i kao novinar. Zbog oštrog pera stekao je veliki broj neprijatelja, čak i robijao zbog jedne muzičke kritike. Drugi svetski rat provodi kao zarobljenik u logoru Osnabrik. U posleratnom vremenu posvećuje se književnom prevođenju (sa čak šest jezika) i ostavlja maestralne prevode Hašeka, Rablea, Tvejna… Njegova sabrana dela u redakciji Gojka Tešića je objavio „Službeni glasnik“.
U čemu je najveći značaj ove knjige? Na prvom mestu to je nenadmašni humor Stanislava Vinavera. Iako je gotovo polovina književnika koje je Vinaver parodirao u potpunosti zaboravljena, pa nam tako njihova imena i stvaralaštvo ništa ne znače, mi ipak zahvaljujući Vinaverovom vrcavom duhu uživamo u čitanju. Najvažnije je što se Vinaver ne iscrpljuje u parodiji određenog teksta. Naprotiv. On parodira ne samo tekst već i celokupno stvaralaštvo književnika. Preoštar, jedak, toliko ironičan da neretko prelazi u cinizam, on sastavlja knjigu koja prelazi svaku moguću granicu. Povrh svega, Vinaverovi tekstovi nisu samo parodije književnog stvaralaštva određenih pisaca, već i cele jedne epohe. Onako kako to samo Vinaver može: „Veličinu pojedinih ljudi treba meriti i onim merilom koje je važilo u njihovo doba, merilom koje je katkad jedino merodavno. Izdavač se Pantologije nije nažalost mogao držati tog jedinstvenog merila jer se za mnoge drevne savremenike naše (…) ne zna kad su se rodili – svakako po idejama su iz XVII veka.“

neotvoreno, manji tragovi magacina na ovitku

Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom + troškovi dostave
Ne šaljem pouzećem, niti u inostranstvo
Za sva pitanja stojim na raspolaganju