ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2007.
Autor: Domaći
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski

Dragana Janjic - Prepodobni Petar Koriski

Institut za srpsku kulturu, Pristina, Manastir Svetih Kozme i Damjana, Zociste, Akademija za konzervaciju SPC, Beograd, 2007.
Mek povez, 264 strane, posveta autora.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!

Prepodobni Petar Koriški je srpski hrišćanski svetitelj. Rodom je bio iz sela Koriše, blizu manastira Svetog Marka, kod Prizrena. U manastiru Sv. Marka podvizao se inače Marko Koriški, ujak Sv. Petra Koriškog.

Postoji predanje po kome je bio iz jednog sela kod Peći. Pominje se kao zavičaj njegov i Diokleja Hvostanska.[1][2]

Mučio se Petar u mladosti kao siromah, orući zemlju na jednom ćoravom volu. Bio je pritom neobično krotak i bezgnevan. Sa svojom sestrom Jelenom udaljio se rano od ljudi, rešen na isposnički podvig. Podvizavao se vrlo teško i istrajno, u samoći, u nekoj od visokih nedostupnih peštera Altine[3] (okoline Đakovice). U hrišćanskoj tradiciji pominje se da je iz teške borbe sa demonskim iskušenjima izašao kao pobednik. Kada se smirio i dostigao viši duhovni stepen, prešao je da živi nadomak sela Koriše, u jednoj maloj pećini, nepravilnog oblika.[4] U pećini kao bogomolji bile su freske, čijeg oslikavanja je on bio ktitor. Pećina isposnica bila je zaklonjena, teže dostupna, postavljena na strmoj litici u kanjonu Koriške reke. Naspram te pećine je druga, isposnica njegove sestre Jelene sa crkvom Bogorodičinom.[5] Oko njega se sabralo mnoštvo monaha, i on im je bio nastavnik. Formirao je tu Petar malu korišku Svetu Goru, oko manastira posvećenog njemu (manastir Sv. Petra Koriškog). Bežeći od slave ljudske, koja ga je i tu počela uznemiravati, on se neko vreme sklonio u Crnu Reku, gde se docnije potom podvizavao sveti Joanikije Devički. Preminuo je u dubokoj starosti u svojoj pešteri Koriši. Hrišćani veruju da se one noći kada je umro, videla svetlost od mnogo sveća u njegovoj pećini i da se čulo anđelsko pojanje (pevanje).

`Sveti i prepodobni otac naš` (Petar) živeo je u XIII veku, a umro je krajem tog veka, neutvrđene godine, 5. juna[6] (ili 29. juna?).[7] Bio je jedno vreme on mladi isposnik u manastiru Sv. Arhanđela kod Prizrena.[8] Srpski car Dušan je dolazio sa porodicom 1355. godine, da se tu pokloni moštima svetitelja. Nad njegovim moštima car Dušan podigao je crkvu, koja je bila hilandarski metoh. Crkvu je gradio hilandarski starac Grigorije, tako što je istu postavio uz pećinu isposnicu. Kasnije je ostatak moštiju svetog Petra prenet tajno u Crnu Reku, gde se i danas nalazi.

Petrova crkva je bila jednobrodna građevina, naslonjena na liticu i u njoj je bio svečev grob. Iz crkve se kroz vratanca ulazilo u pećinu.[9] Kada je porušen hram 1760. godine[10] koji je on podigao iznad sela Koriše (i njemu posvećen), i u kojem su čuvane njegove mošti, one su ubrzo sklonjene. Seljaci iz kolašinskog sela Brnjaka preneli su 1763. godine njegove mošti u obližnji manastir Sv. Arhanđela, zadužbinu Sv. Janićija. U ćivotu je sahranjena i knjiga koju je svetac uvek nosio sa sobom.[11] U najstarijoj veleškoj crkvi, Sv. Spasa otkrivene su februara 1926. godine mošti svetiteljeve (Sv. Petar Srpski) u jednom lepom sanduku. Bile su tu zajedno sa moštima Sv. Jevstatija, u istom drvenom ćivotu, okovanom spolja i iznutra srebrom i pokriven crvenom kadifom. Na srebru je bilo urezan natpis: `Mošti svjatago prepodobnago Petra Serbskago meseca 29. junija.` Po trećem zapisu na srebru, proizilazi da ih je zajedno položio, Sveti Joanikije patrijarh Srpski 30. avgusta 1752. godine. Mošti su nošene po narodu za vreme skupljanja priloga za manastir. Taj ćivot sa moštima je bio strogo čuvan od Turaka i Bugara egzarhista, a dospeo je u Veles, kako piše na jednom papiru `poklonom Svetog Arsenija jula 1847. godine`.[8] Ivan Jastrebov o njemu piše: Ruševine tog manastira Sv. Petra i Pavla nama su poznate i po tome što se u njega povukao Petar Koriški, koji se rodio u selu Unemiru prema njegovom životopisu u izdanju Stojana Novakovića. U životopisu je rečeno da se povukao iz Unjemira u manastir Sv. Petra u Altinu, istoga dakle imena. U Altinu nije bilo drugog Petropavlovskog manastira. Upravo u ovome manastiru je Petar Koriški želeo nastaviti svoj isposnički život, ali je odlučio da se odande povuče preko haskih planina u planine prizrenske više Koriše. Sveti Petar Koriški se rodio v Dioklitiji Hvostanskije u selu Unjemir. U vreme Jastrebova je u tom selu bilo 15 arnautskih kuća od kojih su u pet kuća, ljudi rimokatoličke veroispovesti. Golubinski je svrstavao Sv. Petra Koriškog u bugarske svece, i to na osnovu monaha Teodosija, koji je njegovo žitije pisao u Rilskom manastiru.[12]. Firza je najveće selo u Ibalskom okrugu, ima 400 kuća. Tu je bio prelaz na Drimu. Čim se pređe su bila ruševine starog manastira Sv. apostola Petra i Pavla, u kojem se podvizavao Petar Koriški. Manastir je sagrađen na mjestu nekada rimske stanice Greveni i to od materijala od kojeg je stanica bila izgrađena. Od tog mjesta je ostao naziv Grija. Kod ruševine te crkve se u doba Jastrebova video nadgrobni spomenik jedne kćeri rimskog konzula. Jastrebov navodi i latinski epitaf.[13]

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 5. juna po crkvenom, a 18. juna po gregorijanskom kalendaru. Na srednjovekovnog pisca, hilandarskog monaha Teodosija je uticao episkop raško-prizrenski Grigorije, da napiše njegovo žitije i službu. To je bilo Teodosijevo poslednje delo, koje je napisao na početku 14. veka,[14] između 1309-1310. godine.[15]