ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski

odlično stanje


FILOSOFIJA VASPITANJA SVETOG JOVANA ZLATOUSTOG - EPISKOP JOVAN



filozofija pedagogija religija pravoslavlje

Eвропска цивилизација, и њена педагогија, као да се непрестано креће у зачараном кругу удаљавања од својих античких и хришћанских почетака, те, запавши у безизлазне духовне ситуације, најзад поново открива духовне и педагошке снаге хришћанског и античког наслеђа. Европа није доживела само један хуманизам и само једну ренесансу, већ се њена духовна жеђ већ неколико пута пројављивала као потреба за повратком ad fontes, од Фотијеве ренесансе (Византија, средина 9. века после Христа), преко западног хуманизма и ренесансе, па све до новохуманизма тибингенских језикослова (В. Јегер и други). Па, ипак, у сусрету са бројним педагошким делатницима, истинским посвећеницима васпитања и образовања, стекли смо утисак да наша педагошка мисао још увек није стекла јасну свест о потреби да се у овим бурним временима врати коренима свога духовног идентитета.
Наметнути нам једно време, марксистички модел се у свему, па и у педагогији, урушио сâм у себи, а наша садашња педагошка мисао се углавном посвећује проучавању страних педагошких образаца. Зато је ова тема уједно позив целокупној нашој педагошкој јавности да сагледа дубине и лепоте сопственог, хришћанског педагошког обрасца. Самим тим, она ће бити модернија јер, како показује пример В. Јегера и „трећег хуманизма“, савремена παιδεία се враћа скривеним снагама и потенцијалима античког и хришћанског света. А, као најбољи представник те античко-хришћанске културе, као својеврсна сублимација свега доброг, лепог и педагошки корисног у антици и Хришћанству стоји Златоустов лик јелинског Хришћанина и хришћанског Јелина, али најпре и изнад свега – новозаветног хришћанског педагога.
Познавање његове педагогије није само понирање у дубину наше прошлости, него и сагледавање могућности хришћанске педагогије данас. И сама верска педагогија се дуго прилагођавала њој самој страним обрасцима, те тако губила на аутентичности. Стога је и она позвана да се врати Оцима Цркве, да стваралачки осмисли њихову мисао, која је жива и актуелна данас ништа мање него што је била у време када је настала. Наравно, овај труд захтева контекстуализацију патристичких, у овом случају Златоустових текстова, што смо настојали да урадимо у редовима ове докторске тезе који следе.
Методолошки, ова теза се састоји од два темељна покушаја: она настоји да једном педагошком интерпретацијом покаже педагошки самисао и педагошка значења Златоустовог богословља. То и није толико захтеван метод, јер, с једне стране, и поред свих разлика које постоје између „чисте педагогије“ и „чисте теологије“, Свети Јован никада није раздвајао ово двоје, него се готово увек користио језиком који је теолошке садржаје објашњавао кроз призму „божанске педагогије“, тј. Бога као васпитача, педагога људског рода.
Са друге стране, сâм Златоуст је имао и сасвим конкретне педагошке текстове, које је неопходно објаснити из перспективе његове теологије. Дакле, у питању је једна теолошка интерпретација Златоустове педагогије. Овај задатак, такође, сам по себи не би требало да буде тежак, али, вековно удаљавање „просветитељског“ модела педагогије, који је код нас често некритички преузиман од „мрачног“ Средњег века и Хришћанства, узроковао је удаљавање мисаоног склопа наше педагогије од њених теолошких корена. Ова теза је један скромни допринос да се ово стање исправи.
I
Живот и дело Св. Јована Златоуста
као основа његове благодатне педагогије
а) Породично васпитање и рано образовање
Светог Јована Златоуста
Философија педагогије Светог Јована Златоуста је разумљива једино у цивилизацијском и културолошком контексту свога времена, једино на размеђу античке и хришћанске цивилизације, чији је Златоуст баштиник био. У то време – када је Хришћанство постало државном религијом, а античка паганска култура се постепено христијанизовала – личност и дело Светог Јована Златоуста говори о величанствености и зрелости коју је хришћанска култура, а нарочито педагогија већ тада стекла. Истинска humanitas старе јелинске културе и педагогије није се угасила, већ се претопила и, на преображен начин, наставила да живи у хришћанској култури и педагогији. У једном величанственом, али и смутном и тешком времену, личност и дело Светог Златоуста показују пут којим је ишла античка педагогија, уливајући се у хришћанску.
Само један аутентични човек Цркве, одан и посвећен свим својим бићем Божанској педагогији, као што је био Златоуст, могао је у себи препознати све Богом дане могућности човековог бића. Овде желимо да говоримо о Златоустовој црквеној педагогији као о подвигу и хришћанској врлинској философији, и то о нарочитој улози коју Божанска благодат[1] има у изградњи човековог бића. Златне речи и мисли Златоустове су вишеструко актуелне управо у наше време, јер дају дубинске одговоре на тешка питања савременог човека који се налази у сталној кризи свога хуманизма и културе, односно идентитета своје цивилизације. Стога је неопходно да се најпре подсетимо неких основних биографских података из живота Св. Јована Златоуста, будући да се и на његовом примеру потврђује истинитост увида да се аутентичност богословског учења, односно философије живота, а тиме и философије педагогије, увек најупечатљивије огледа у јединству личности и њеног дела, оствареном у историјском животу те личности. Хронолошки приступ разматрању питања педагогије у богословском учењу и пастирској пракси Св. Јована Златоуста има за циљ да нашу пажњу усмери, пре свега, на период његовог одрастања и образовања у родној Антиохији, тадашњој престоници грчко-римске Сирије.
Златоуст се, како се претпоставља у црквеној историографији, родио између 344. и 354. године[2] (по патрологу И. В. Попову, 347. године)[3] у Антиохији, а својим животом је обухватио: по искушењима – најтруснија, а по броју Светитељâ Цркве – најбогатија времена: био је дечак у време кратке владавине Јулијана Философа (361-363), период адолесценције и младости проживео је под Валентом (363-378), достигао мужевно доба током владавине Теодосија I (379-395), а пуну зрелост – у време Аркадијевог царевања (395-408).[4] Већ сâмо место Златоустовог рођења је, по својој мултикултуралности, пружило прави оквир за развој једне свестране личности. У Антиохији, економски и културно веома развијеној, престоници грчко-римске Сирије, хришћани и пагани су „уствари делили исту културу, али ће баш то заједничко поседништво послужити да нагласи разлику између њих“.[5] Златоуст је припадао вишим слојевима антиохијског друштва. Његов отац Секунд „заузимао је високо место у војсци, а потицао је из богате и чувене византијске породице. Његова мајка Антуса, која је већ у двадесетој години постала удовица, остала је верна превремено прекинутом брачном савезу, а своје удовичке дане посветила је васпитању сина“.[6] Све ово говори о томе да су постојали сви потребни предуслови да се, у Златоуста, развију „висока лична култура и аристократско благородство његовог духа, као и његово светско опхођење“.[7] Ове околности су се одразиле како на Златоустову личност, тако и на његову богословску мисао и праксу, и, у оквиру ње, на његову педагошку праксу: наиме, њему су занавек остали својствени како племенити, аристократски сензибилитет и грациозност мисли, тако и наглашена благост и суптилност у педагошком приступу људима – живим „иконама Божијим“, као и у практичком решавању сложених проблема црквенога васпитања. Сва ова педагошка својства Златоустове личности су, очигледно, настала и развила се као плод брижног мајчиног хришћанског васпитања у детињству и младости.
Златоуст је из материних уста добио прве лекције из читања и писања, а прве речи које је научио да говори и да пише, биле су, несумњиво, речи Светога Писма. Читање и мајчино објашњавање, егзегеза Светога Писма, представљали су педагошки метод првог и суштинског образовања личности Златоуста као детета. У детињству заметнуте клице библијско-хришћанског васпитања нису могле да не изврше одлучујући утицај на читав Јованов каснији животни пут. Васпитан на мајчиним егзегезама Светога Писма, Златоуст је израстао у једног од најумнијих и најречитијих егзегета, тумача Светога Писмa међу Оцима Цркве, чија је егзегеза увек била наглашено педагошка, окренута духовној користи и васпитању слушаоца за Живот Вечни. Како запажа Георгије Флоровски, „Златоусти није био мислилац или философ. У категоријама античког света о њему можемо говорити као о оратору или ретору. Антички ретор је – моралиста, учитељ, проповедник“.[8] Ми бисмо додали и – педагог. Све силе свога ума и душе, Златоуст је усмеравао ка практиковању једног новог схватања хришћански преображеног идеала хеленске παιδεία-е, ка хришћанској παιδεία-и као васпитавању и образовању за спасење, обожење и светост. Златоуст је, захваљујући културно-цивилизацијском миљеу у коме се родио и одрастао, а пре свега благодарећи породичном окружењу и васпитању у коме је, од детињства и младости, стасавао као човек Цркве, од почетка своје јавне црквене делатности био свим својим бићем окренут ка остварењу идеала богочовечанске педагогије Цркве. Тај и такав идеал је, без сумње, био руководеће начело његовог плодног архипастирско-педагошког рада на изграђивању Тела Христовог – Цркве.


sveti jovan zlatousti zlatoust