ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2004
Autor: Domaći
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski

Milosav M. Todorović : OBNOVA I IZGRADNJA CRKVE SVETE TROJICE NA POLICI , Crkveni odbor Polica 2004, str. 110.
Polica ; Budimlje; Berane.
Sadržaj na slici.
Očuvanost 4-; ima manje pisanje na prvoj beloj strani.

Група села сјевероисточно од Будимље, смјештених као на великој полици, испруженој од џиновског брда Тифрана на западу, па до огранака планина Буковика и Турјака на истоку, назива се једним именом Полица.
Њој припада шест села. Одмах испод Тифрана је Драгосава. Село Маште је испод Драгосаве, близе путу који средином Полице пролази од Берана ка Рожајама преко Горњега Бихора. Бабино је сјеверније и граничи се са селом Љешницом, које не припада Полици. Горажде заузима централни дио Полице, с једне и друге стране поменутог пута. Источно од Горажда је Заграђе, које се пружа до Голога брда. Преко Голога брда је крајње поличко село Тмушиће.
Топоними Полица и Горажде помињу се још у вријеме постојања државе Зете, Гавро Скриванић у својој књизи о средњовјековним топонимима у Зети објавио је и мапу Зете и на њој су сјеверно од Скадра уписани топоними Полица и Горажде. Такође и др Павле Мијовић, у својој књизи Имена и називи из времена Зете, указује на ова два топонима.
Други неки полички топоними, поред Полице и Горажда, помињу се у врло драгоцјеној книзи Шудиковски поменик, који потиче из 17. вијека или нешто мало раније. Књига је спаљена приликом бомбардовања Народне библиотеке у Београду од стране Њемаца 6. априла 1941. године, али је, срећом, остао један већи извод са доста топонима са територије Горњега Полимља, па и са Полице. Данашње поличко село Драгосава назива се, на примјер: Драгав Село, Драгобиљ и Драгосав Село. Брдо Дуб између Горажда и Врбице зове се и данас онако како је у Поменику записано – Дуб. Заграђе исто тако. Љешница је уписана као Лесница, а Маште као Мацте. Засеок Јодоле уписан је као Оходоле, а Бабино као Пабино, итд.
Као што ће се видјети из даље излагања велики број топонима исти је или са малим разликама како у средњем вијеку тако и сада. То се особито види из Светостефанске повеље, којом се, на примјер, село Горажде дарива манастиру Бањска.
Полица је у вријеме Немањића била насељена српским живљем, који се касније у цјелини одселио пут Србије и преко Саве и Дунава. Исељавање је почело послије убиства будимског митрополита Пајсија од стране Турака 1648. године, а масовно докрајчено приликом сеобе 1690. године, под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића из 1738., године, под вођством патријарха Арсенија Шакабенде.
Полица је једна већа мофорлошка цијелина, која се на сјевероистоку одваја од Бихора мањим кречњачким узвишењима и гребенима. Име је добила због положаја у односу на беранску котлину и долину ријеке Љешнице и села Љешнице са истим називом. Она има облик зарављене површи, између чијих су мањих или већих узвишења отвори како према беранској котлини тако и према Горњем Бихору.
Беранска котлина је нижа од Полице просјечно око 120 метара. Полица је пространа око 33 км2. Пружа се у правцу исток-југозапад око 7 км, а у правцу југ-сјевер око 5 км. По катастарским подацима Беранске општине Полица, са планином, обухвата 6117 хектара, 78 ари и 64 м2.
Висина дна Полице креће се од 780-920 метара. Она је веома валовита налик Шумадији, а њен рељеф карактеришу уобљени брежуљци и благе падине, између којих се гранају долинице различитих праваца. За разлику од других васојевићких села она више лици на неке предјеле Шумадије.
Дно Полице покривено је језерским седиментима. Бушотине које су послије Другог свјетског рата вршене ради истраживања угрља показују њихово распростирање и састав.