ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1981
Jezik: hrvatski
Autor: Strani

Izdavač: Naprijed
Broj strana: 518
Povez: Tvrdi
Format: 20 x 13 cm
Solidno očuvana, spoljašnost vidljiva na slici, unutrašnjost osim pečata biblioteke nema drugih `oštećenja` - bez podvlačenja, gužvanja, iscepanih delova i sl.

Ernst Simon Bloh (8. jul 1885 – 4. avgust 1977; pseudonimi: Karl Jahraus, Jakob Knerc) bio je nemački marksistički filozof. Bloh je bio pod uticajem Georga Vilhelma Fridriha Hegela i Karla Marksa, kao i apokaliptičnih i religioznih mislilaca poput Tomasa Minctera, Paracelzusa i Jakoba Bemea.

Uspostavio je prijateljstva sa Đerđom Lukačem, Bertoltom Brehtom, Kurtom Vajlom, Valterom Benjaminom i Teodorom V. Adornom. Blohova dela usmerena su na optimističku teleologiju istorije čovečanstva.

Bloh je bio izuzetno originalan i ekscentričan mislilac. Veliki deo njegovog pisanja – posebno njegovo najvažnije delo Princip nade – napisan je poetskim, aforističkim stilom. Princip nade nastoji da pruži enciklopedijski pregled orijentacije čovečanstva i prirode ka socijalno i tehnološki unapređenoj budućnosti. Ova orijentacija deo je Blohove sveobuhvatne filozofije.

Bloh je verovao da univerzum prolazi kroz prelaz od svoje prvobitne osnove (Urgrund) ka svom konačnom cilju (Endziel). Smatrao je da se ovaj prelaz ostvaruje kroz dijalektiku subjekta i objekta, a dokaze za ovaj proces nalazio je u svim aspektima ljudske istorije i kulture.

Blohova dela postala su uticajna tokom studentskih protesta 1968. godine i unutar teologije oslobođenja. Njegov rad navodi se kao ključni uticaj u Teologiji nade Jirgena Moltmana (1967, Harper and Row, Njujork), kao i u radovima Dorote Zele i Ernesta Baldučija. Psihonalitičar Džoel Kovel pohvalio je Bloha nazivajući ga „najvećim modernim utopijskim misliocem.“

Robert S. Korington takođe je bio pod uticajem Bloha, iako je pokušao da prilagodi njegove ideje kako bi služile liberalnoj, a ne marksističkoj politici. Blohov koncept konkretnih utopija iznesen u delu Princip nade koristio je Hose Esteban Munjoz za pomeranje granica studija performansa. Ovo pomeranje omogućilo je nastanak utopijske performativnosti i novu eru teorija performansa, jer je Blohova formulacija utopije promenila način na koji naučnici konceptualizuju ontologiju i izvođenje performansa kao prožete trajnom neodređenošću.

Ovo je predstavljalo suprotnost dominantnim teorijama performansa, poput onih Peg Phelan, koja performans posmatra kao životni događaj bez mogućnosti reprodukcije.

U svom opsežnom delu, koje obuhvata probleme filozofije, istorije, religije, prava, ontološka, etička i humanistička pitanja, posebno se bavio analizom fenomena utopijskog. Promišlja originalnu ontologiju utopijskog u kojoj su središnji pojmovi `još - ne - bitka` i `još - ne - svesnog` koji ukazuju na otvorenost sveta i čitavog kosmosa ka mogućnosti realizacije sveta bez privatnog vlasništva i u kojem je ljudskost ostvaren ideal.