Cena: |
Stanje: | Polovan sa vidljivim znacima korišćenja |
Garancija: | Ne |
Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Lično |
Grad: |
Sombor, Sombor |
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1960
Jezik: Srpski
Autor: Strani
ESTETIKA Benedetto Croce
Kao nauka o izrazu i opća lingvistika
Teorija i historija
492 str
Opis: Izdavac: Naprijed, Zagreb, god. izdanja: 1960, tvrd povez,
Pečat bivšeg vlasnika na predlistu
Benedeto Kroče (ital. Benedetto Croce; Pezkaseroli, 25. februar 1866 — Napulj, 20. novembar 1952)[2] je bio italijanski filozof,[3] idealista, esteta, političar, istoričar umjetnosti[4] i literarni pisac. Predstavnik neohegelijanstva.
Bio je ministar prosvete i predsednik Liberalne partije Italije. Kroče u početku podržava Musolinijevu fašističku vladu koja je preuzela vlast 1922. godine.[5] Međutim, ubrzo je promenio stav posle serije ubistava Musolinijevih političkih neistomišljenika.
Njegova društvena i literarno-istorijska delatnost posebno je došla do izražaja u časopisu La Critica, koji je 1903. godine pokrenuo zajedno sa Đovanijem Đentileom. Kročeovo glavno filozofsko delo je Filozofija kao nauka duha. Smatrao je da postoje dve temeljne forme ljudske spoznaje: intuitivna, do koje se dolazi putem fantazije i logička, putem intelekta.
Kroče je bio predsednik Međunarodnog PEN centra, svetskog udruženja pisaca, od 1949. do 1952. Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost šesnaest puta.[6] Takođe je poznat po svom „velikom doprinosu ponovnom rađanju italijanske demokratije“.[7]
Biografija
Kroče je rođen u Pezkaseroliju u regionu Abruco u Italiji. Njegova porodica je bila uticajna i bogata, a on je odrastao u vrlo strogom katoličkom okruženju. Oko 16. godine napustio je katoličanstvo i razvio ličnu filozofiju duhovnog života, u kojoj religija ne može biti ništa drugo do istorijska institucija u kojoj se može iskazati stvaralačka snaga čovečanstva. Ovu filozofiju je zadržao do kraja života.
Godine 1883, dogodio se zemljotres u selu Kazamičola na ostrvu Iskija kod Napulja, gde je bio na odmoru sa svojom porodicom, uništivši kuću u kojoj su živeli. Njegova majka, otac i jedina sestra su svi poginuli, dok je on bio dugo zakopan i jedva preživeo. Posle zemljotresa nasledio je bogatstvo svoje porodice i – slično Šopenhaueru – mogao je da živi ostatak svog života u relativno slobodnom vremenu, posvećujući mnogo vremena filozofiji kao nezavisni intelektualni pisac radeći iz svoje palate u Napulju (Rin, 2000:xi[8]).
Studirao je pravo, ali nikada nije diplomirao na Univerzitetu u Napulju, dok je opširno čitao o istorijskom materijalizmu. Njegove ideje je krajem 1890-ih objavio profesor Antonio Labriola na Univerzitetu u Rimu. Kroče je bio dobro upoznat i saosećao sa razvojem evropske socijalističke filozofije koju su ilustrovali Avgust Bebel, Fridrih Engels, Karl Kaucki, Pol Lafarg, Vilhelm Libkneht i Filipo Turati.
Pod uticajem razmišljanja Đanbatiste Vikoa rođenog u Napulju o umetnosti i istoriji,[9] on je počeo da studira filozofiju 1893. Kroče je takođe kupio kuću u kojoj je Viko živeo. Njegov prijatelj, filozof Đovani Đentile, podstakao ga je da čita Hegela. Čuveni Kročeov komentar o Hegelu, Šta je živo i šta je mrtvo od Hegelove filozofije, objavljen je 1907. godine.
Politička uključenost
Kako je njegova slava rasla, Kroče je bio ubeđen, protiv svoje prvobitne želje, da se uključi u politiku. Godine 1910. imenovan je u italijanski Senat, na doživotnu funkciju (Rin, 2000:xi).[8] Bio je otvoreni kritičar učešća Italije u Prvom svetskom ratu, smatrajući da je to samoubilački trgovinski rat. Iako ga je to u početku učinilo nepopularnim, reputacija mu je vraćena nakon rata. Godine 1919, podržao je vladu Frančeska Saverija Nitija, istovremeno izražavajući svoje divljenje Vajmarskoj republici u nastajanju i nemačkim socijaldemokratama.[10] On je bio je ministar narodnog obrazovanja između 1920. i 1921. za 5. i poslednju vladu koju je vodio Đovani Đoliti. Benito Musolini je preuzeo vlast nešto više od godinu dana nakon Kročeovog izlaska iz vlade; Musolinijev prvi ministar narodnog obrazovanja bio je Đovani Đentile, nezavisno orjentisan koji je kasnije postao fašista i sa kojim je Kroče ranije sarađivao u filozofskoj polemici protiv pozitivizma. Đentile je ostao ministar samo godinu dana, ali je uspeo da započne sveobuhvatnu reformu italijanskog obrazovanja koja je delimično bila zasnovana na Kročeovim ranijim sugestijama. Gentileova reforma ostala je na snazi i nakon fašističkog režima i samo je delimično ukinuta 1962. godine.
K.S.N. BIB