ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2001.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Casopis `Znakovi vremena`, broj 4/11

Naucnoistrazivacki centra `Ibn Sina`, Sarajevo, 2001.
Mek povez, 242 strane.
Sadrzi poveliki deo o Ibn Haldunu.
Sadrzaj na slikama.
IZUZETNO RETKO!

Ibn Haldun (ابن خلدون, puno ime ولي الدين عبد الرحمن بن محمد بن محمد بن أبي بكر محمد بن الحسن Abu Zaid `Abd al-Rahman ibn Muhamed ibn Haldun al-Hadrami, 27. maj 1332, Tunis – 17. mart 1406, Kairo) je bio srednjovekovni arapski filozof koji je živeo i stvarao u Tunisu.[1]

Iako je bio poznatiji kao istoričar, u njegovoj filozofiji je značajna teorija o cikličnom shvatanju istorije. Tu svoju teoriju predstavio je u djelu koje se sastoji iz sedam tomova „Opšta istorija“ svjetske civilizacije. Istoričari kao najznačajniji dio ovog djela smatraju Uvod (Muqaddima).[2] On je vjerovao da se ciklusi mijenjaju svakih 120 godina.

Za Halduna se može sa pravom reći da je osnivač sociologije (iako će naziv „sociologija“ doći tek sa Kontom), jer je proširio područje istorije, koja sada postaje nauka o društvu. Pojam ljudsko društvo nije postojao, te Haldun da bi definisao taj pojam uvodi arapski pojam umran.
Biografija

Ibn Haldunov život je relativno dobro dokumentovan pošto je napisao autobiografiju (al-ta`rîf bi-ibn khaldûn wa-rihlatuhu gharban wa-sharqan, koju je objavio Muhammad ibn Tâwît al-Tanjî, Kairo 1951) u kojoj se brojni dokumenti, koji se odnose na njegov život, citiraju reč za reč. Ipak njegova autobiografija sadrži malo podataka o njegovom privatnom životu, pa se jednako malo zna o njegovoj porodičnoj pozadini. Opšte poznat kao Ibn Haldun po svom dalekom pretku, rodio se u Tunisu 1332. godine u andaluzijskoj porodici Banu Haldun, koja je pripadala gornjem sloju društva. Njegova porodica, koja je držala mnoge visoke službe u Andaluziji, emigrirala je u Tunis sredinom 13. veka nakon pada Sevilje na početku rekonkiste. Pojedini članovi njegove porodice pod tuniskom dinastijom Hafsida obavljali su političku službu; dok su se Ibn Haldunov otac i deda povukli iz političkog života te pridružili mističnom redu.

U svojoj autobiografiji Ibn Haldun utvrđuje svoje poreklo unazad do vremena proroka Muhameda kroz arapsko pleme iz Jemena, posebno Hadramuta, koji su došli u Španiju na početku islamskog osvajanja u osmom veku. Njegovim vlastitim rečima: „I naši preci su od Hadramauta, od Arapa iz Jemena, preko Va`ila ibn Hajara, najboljeg od Arapa, vrlo poznatog i poštovanog“.[3] Neki biografi (npr. Mohamad Enan) ipak preispituju njegove tvrdnje, te predlažu da je njegova porodica poticala od Berbera koji su prisvajali arapsko poreklo radi sticanja društvenog položaja.
Obrazovanje

Porodični visoki položaj omogućio je Ibn Haldunu da studira s najboljim severnoafričkim učiteljima toga vremena. Klasično arapsko obrazovanje stekao je proučavanjem Kurana i arapske lingvistike, osnove za razumijevanje Kurana i islamskog zakona,[4][5] Hadisa i Fikha. Mistik, matematičar i filozof Al-Abili uveo ga je u matematiku, logiku i filozofiju, gde je ponajviše proučavao radove Averoesa, Avicene, Razija i al-Tusija. Ibn Haldun je sa 17 godina izgubio svoje roditelje u epidemiji kuge koja je pogodila Tunis.

Sledeći porodičnu tradiciju, Ibn Haldun je težio političkoj karijeri. Neprestano promenjiva politička situacija u tadašnjoj severnoj Africi tražila je visoki stupanj veštine, sklapajući saveze i primereno ih prekidajući, radi izbegavanja nevolja zbog čestih prenosa vlasti koje su moć samo privremeno držale u svojim rukama. Ibn Haldunova se autobiografija, u kojoj provodi vreme u zatvoru, dobija najviše službe i odlazi u progonstvo, povremeno čita poput nekakve avanturističke priče.
Rane godine u Tunisu i Granadi

Sa 20 godina je započeo svoju političku karijeru u Kancelarstvu tuniskog vladara, Ibn Tafrakina, s položajem katiba al-`alamaha, koji se sastojao od pisanja finom kaligrafijom tipičnih uvodnih biležaka službenih dokumenata. Godine 1352. Abu Ziad, sultan od Konstantine, krenuo je u napad na Tunis i porazio ga. Ibn Haldun, nezadovoljan svojim politički beznačajnim položajem, sledio je svoga učitelja Abilija u Fes. Tamo mu je merinidski sultan Abu Inan Fares I dao položaj pisca kraljevskih proklamacija, ali to ga nije sprečilo da spletkari protiv svojeg poslodavca. Godine 1357. to je donelo 25-godišnjem Ibn Haldunu zatvorsku kaznu dugu 22 meseca. Na vest o smrti Abu Inana 1358. godine vezir al-Hasan ibn Omar ga je oslobodio i ponovo postavio na njegov položaj i službu. Ibn Haldun je zatim spletkario protiv Abu Inanova naslednika, Abu Salema Ibrahima III, zajedno s Abu Salemovim ujakom, Abu Salemom. Čim je Abu Salem došao na vlast dao je Ibn Haldunu ministarski položaj, prvi položaj koji je odgovarao Ibn Haldunovim očekivanjima.

Nakon pada Abu Salema na vlast dolazi Ibn Amar Abd Alah, Ibn Haldunov prijatelj, koji za razliku od svoga prethodnika nije dodelio nikakav značajni službeni položaj razočaranom Haldunu. Istovremeno je Amar uspešno sprečio Ibn Halduna - čije su mu političke veštine bile vrlo dobro poznate - da se udruži s Abd al-Vadidsom u Tlemcenu. Ibn Haldun je stoga odlučio da ode u Granadu. Bio je uveren u pozitivnu dobrodošlicu, pošto je kod Fesa pomogao sultanu od Granade, Nasridu Muhamedu V, da povratiti moć iz svojeg privremenog progonstva. Godine 1364. Muhamed mu je poverio diplomatsku misiju kod kralja od Kastilje, Pedru Okrutnom, kako bi potpisao mirovni sporazum. Ibn Haldun je uspešno izvršio tu misiju, te je pristojno odbio Pedrovu ponudu da ostane na njegovom dvoru i da mu se vrate svi posedi njegove porodice u Španiji.

U Granadi je Ibn Haldun brzo počeo da se takmiči s Muhamedovim vezirom, Ibn el Hatibom, koji je video da unutar bliskog odnosa između Muhameda i Ibn Halduna raste nepoverenje. Ibn Haldun je pokušao da oblikuje mladog Muhameda po svom idealu mudrog vladara. Ibn el Hhatib je smatrao taj poduhvat ludim i opasnim za mir u zemlji - a istorija je pokazala da je bio u pravu. Na kraju je na el Hatibov nagovor Ibn Haldun poslan nazad u severnu Afriku. Muhamed je kasnije optužio samog el Hatiba zbog zauzimanja neortodoksnih filozofskih gledišta, te ga ubio uprkos Ibn Haldunovu zauzimanju u korist njegova starog rivala. O tom svom sukobu s Ibn el Hatibom i razlozima svoga povratka u Afriku Ibn Haldun u svojoj autobiografiji govori vrlo malo. Orijentalista Muhsin Mahdi interpretira to kao pokazivanje da je Ibn Haldun kasnije shvatio da je potpuno pogrešno procenio Muhameda V.
Visoka politička služba

Vrativši se u Afriku, hafsidski sultan od Bedžaja, Abu Abdalah, koji je bio Haldunov drug u zatvoru, primio je Ibn Halduna s velikom srdačnošću i imenovao ga svojim prvim ministrom. Tokom tog razdoblja Ibn Haldun je izvršio avanturističku misiju kako bi skupio poreze među lokalnim berberskim plemenima. Nakon smrti Abu Abdalaha 1366. Haldun je još jednom promenio strane i udružio se s vladarom od Tlemcena, Abu el Abasom. Nekoliko godina kasnije zarobio ga je Abdalaziz (Abd ul Aziz), koji je porazio sultana od Tlemcena i prisvojio prestolje. Ibn Haldun je zatim ušao u monašku ustanovu, te se zaokupio skolastičkim obvezama sve do 1370. godine kada ga je novi sultan poslao u Tlemcen. Nakon smrti Abd ul Aziza boravio je u Fesu, uživajući patronat i poverenje regenta.

Ibn Haldunove političke veštine, pogotovo njegov dobar odnos s divljim berberskim plemenima, bile su visoko tražene među severnoafričkim vladarima, dok se on sam počeo umarati od politike i stalnih promena odanosti. Godine 1375. Abu Hamu, abdalvadidski sultan od Tlemcena, poslao je Ibn Halduna u misiju ka plemenima Davadida, pa je Ibn Haldun odlučio da potraži sklonište kod jednih od berberskih plemena, Avlada Arifa iz središnjeg Alžira, u gradu Kalata Ibn Salami. Tamo je živeo gotovo tri godine pod njihovom zaštitom, uzimajući prednost svoje osame da napiše Mukadimu („Uvod“ u svoju planiranu istoriju sveta). U Ibn Salami ipak mu je nedostajala neophodna literatura da dovrši svoje djelo. Zato se 1378. vratio u Tunis kojega je u međuvremenu osvojio Abu El Abas, koji je uzeo Ibn Halduna nazad u svoju službu. Ibn Haldun se tamo posvetio gotovo isključivo svojim proučavanjima te je dovršio svoju istoriju sveta. Njegov odnos s Abu el Abasom ostao je napet, pošto je Abu el Abas sumnjao u njegovu lojalnost, posebno nakon što mu je Ibn Haldun predstavio prepis dovršene istorije u kojoj je jednostavno izostavio uobičajeni panegirik upućen vladaru. Pod izgovorom odlaska na hadž u Meku - što ni jedan islamski vladar nije mogao jednostavno da zabrani - Ibn Haldun je mogao da napusti Tunis te je otplovio u Aleksandriju.
Posljednje godine u Egiptu

U poređenju s Magrebom Ibn Haldun je morao da osetiti da je Egipat bio raj; on sam je zaista rekao „Onaj koji ga nije video, ne poznaje moć islama“. Dok su sve ostale islamske regije morale uhvatiti u koštac s pograničnim ratovima i unutrašnjim sukobima, Egipat je pod Mamelucima doživeo razdoblje ekonomskog prosperiteta i visoke kulture. Ali čak i u Egiptu, gde je proveo ostatak svoga života, Ibn Haldun nije mogao u potpunosti ostati izvan politike. Godine 1384. egipatski sultan al-Malik udh-Dhahir Barkuk učinio ga je profesorom Kamhijaha Madrasaha, te velikim kadijom (vrhovnim sudijom) malikitske škole fikha ili religijskog zakona (jedna od četiri škola, malikitska škola, bila je široko raširena uglavnom u zapadnoj Africi). Njegova nastojanja u reformi naišla su na otpor, pa je nakon godine dana morao da odstupi sa sudijskog položaja. Doprinosni faktor njegovoj odluci da odstupi mogao bi biti težak udarac koji ga je pogodio 1384. kada je blizu aleksandrijske obale potonuo brod koji je prevozio njegovu ženu i decu. Ibn Haldun je nakon svega toga odlučio da završi hodočašće u Meku.

Nakon povratka u maju 1388. godine Ibn Haldun se jače koncentrirao na čisto obrazovnu funkciju u različitim kairskim madrasama. Na dvoru je privremeno izgubio naklonost, pošto je tokom pobuna protiv Barkuka - očigledno pod prinudom - zajedno s drugim kairskim pravnicima izdao fatvu protiv Barkuka. Kasniji odnosi s Barkukom vratili su se u normalno stanje, pa je još jednom imenovan malikitskim kadijom. Ukupno je bio pozvan na tu visoku službu šest puta, ali nije je zbog raznih razloga nikada dalje zadržao.

Godine 1401. pod Barkukovim naslednikom i sinom Farajom, Ibn Haldun je sudelovao u vojnom pohodu protiv mongolskog osvajača Timura koji je opkolio Damask. Haldun je sumnjao u uspeh pothvata i zaista nije želio da napusti Egipat. Njegove su sumnje bile opravdane, pošto je mladi i neiskusni Faraj, zabrinut oko pobune u Egiptu, prepustio u Siriji vlastitu vojsku samoj sebi i požurio kući. Ibn Haldun je ostao u opkoljenom gradu sedam nedelja nakon čega je užadima spušten preko gradskih zidina u nameri da pregovara s Timurom. Taj istorijski niz susreta Haldun opsežno izveštava u svojoj autobiografiji. Timur ga je detaljno ispitivao o uslovima u zemljama Magreba. Čak je na njegov zahtev Ibn Haldun napisao dugi izveštaj o tome. Budući da je prepoznao Timurove namere skrivene iza toga, nije oklevao, na svom povratku u Egipat, da sastavi jednako opsežan izveštaj o istoriji Tatara zajedno s karakternom studijom Timura. Sva svoja saznanja poslao je merinidskim vladarima u Fesu.

Sledećih pet godina Ibn Haldun je proveo u Kairu dovršavajući svoju autobiografiju i svoju istoriju sveta, te delujući kao učitelj i sudija. Umro je 17. marta 1406, mesec dana nakon što je po šesti put izabran na službu malikitskog kadije.
Dela

Za razliku od većine arapskih učenjaka Ibn Haldun je za sobom ostavio mali broj dela, ne uzimajući u obzir njegovu istoriju sveta, Kitab al-`ibar. Značajno je da autobiografija ne aludira na te rukopise, što verovatno sugeriše da je Ibn Haldun video sebe najpre i najistaknutije kao istoričara te je želio biti poznat ponajviše kao autor Kitab al-`ibara. Iz ostalih izvora poznato je nekoliko drugih dela uglavnom sastavljenih tokom vremena koje je proveo u severnoj Africi i Španiji. Svoju prvu knjigu lubab al-muhassal, koja je komentar na teologiju ar-Razija, napisao je sa 19 godina pod nadzorom svoga učitelja al-Abilîja u Tunisu. Delo o Sufizmu, ^sifa` al-sa`il, sastavio je oko 1373. u Fesu. Tokom boravka na dvoru Muhameda V, sultana od Granade, Ibn Haldun je sastavio delo o logici, `allaqa li-l-sultan.

Kitab al-`ibar (puni naziv: Kitab al-`ibar wa-diwan al-mubtada` wa-l-_habar fi ayyam al-`arab wa-l-a^gam wa-l-barbar wa-man `A.sarahum min _dawi al-sultan al-akbar – Knjiga dokaza, zapis početaka i događaja iz dana Arapa, Persijanaca, Berbera i njihovih moćnih savremenika), Ibn Haldunovo glavno delo, početno je zamišljeno kao istorija Berbera. Kasnije se fokus proširio tako da u svom završnom obliku (uključujući vlastitu metodologiju i antropologiju) delo predstavlja takozvanu „univerzalnu istoriju“. Podeljeno je na sedam knjiga, od kojih se prva, Mukadima, smatra zasebnim delom. Od druge do pete knjige pokrivena je istorija čovečanstva sve do vremena Ibn Halduna. Šesta i sedma knjiga pokrivaju istoriju Magreba i berberskih naroda. Budući da su te knjige temeljene na Ibn Haldunovu ličnom poznavanju Berbera, one za današnje istoričare predstavljaju stvarnu vrednost Kitab al-`ibara.

Za sociologiju je zanimljivo da je Ibn Haldun začeo središnji društveni sukob („grad“ protiv „pustinje“) kao i teoriju (koristeći koncept „generacije“) neophodnog gubitka moći osvajača gradova koji dolaze iz pustinje. Prema savremenom arapskom učenjaku Sati`ju al-Husriju može se smatrati da je Mukadima sociološko delo koje u svojih šest knjiga u grubim crtama prikazuje opštu sociologiju; sociologiju politike; sociologiju urbanog života; sociologiju ekonomije; sociologiju znanja. Delo se temelji oko Ibn Haldunova središnjeg koncepta asabije, ili `socijalne kohezije.` Ta se kohezija spontano uzdiže u plemenima i drugim malim srodstvenim grupama, a može se intenzivirati i povećati pomoću religijske ideologije. Ibn Haldunova analiza posmatra kako ta kohezija vodi grupe do moći, ali u sebi sadrži klicu - psihološku, sociološku, ekonomsku, političku - propasti ili sloma grupe, što uzrokuje zamenjivanje grupe nekom novom grupom, dinastijom ili carstvom koji će biti povezani jačom (ili barem mlađom i silovitijom) kohezijom.

Možda je najučestalije citirano zapažanje izvučeno iz Ibn Haldunova dela, u laičkim terminima, zamisao da kada društvo postane velika civilizacija (i verovatno i dominantna kultura u regiji), nakon kulminacije sledi razdoblje propasti. To znači da je sledeća kohezivna grupa koja osvaja propadajuću civilizaciju, nasuprot njoj, grupa varvara. Jednom kada varvari učvrste svoju kontrolu nad osvojenim društvom onda postaju privučeni rafiniranim aspektima poput pismenosti i umetnosti, te ili asimiliraju ili prisvajaju takve kulturne običaje. Konačno nova grupa varvara osvaja prethodne varvare, te se sam proces ponavlja.
Procene Ibn Haldunovog doprinosa

Britanski istoričar Arnold Tojnbi nazvao je Mukadimu „nesumnjivo najvećim delom svoje vrste koje je uopće stvorio neki um u bilo koje vreme ili na bilo kojem mestu“.
Bernard Luis opisuje Ibn Halduna kao „najvećeg istoričara kod Arapa, te možda najvećeg istorijskog mislioca srednjeg veka“[6]
Abderahman Lahsasi piše: „Nijedan istoričar iz Magreba otkako Berberi postoje ... ne može učiniti ništa bez njegovog istorijskog doprinosa“.

Država i društvo

Dva osnovna tipa društva koja Haldun izučava su: nomadi i sjedioci. Za nomade je specifičan primitivni način proizvodnje za vlastite potrebe, a svakako i asabija, odnosno, velika bliskost pripadnika plemena (koja se karakteriše krvnim srodstvom). Odnosi u plemenskoj zajednici regulisani su na etičko-običajnom principu, a ne na principu prava - pravo nastaje tak kada nastaje država. Sjedioci su tip društva koji sada više nije u stalnom pokretu i kojem stočarstvo nije primarna grana privrede, već i poljoprivreda. Sjedioci se javljajaju sa viškovima proizvodnje, koji dovode do prvih oblika razmjene i primitivne trgovine, a u krajnjoj mjeri do nastanka gradova (i daljeg razvoja).

Veoma važno je istaći da Ibn Haldun prvi put razgraničava državu od društva (pa se tako razlikovao od grčke filozofije). Haldun se koristi analizom načina proizvodnje i kroz njega objašnjava nastanak same države. Pri stvaranju države asabija ima presudnu ulogu, i svakako je jedan od faktora prema kojima se mogu gledati smjene generacija. Prema zakonu o društvenom razvoju, koji ne zavisi od čoveka i njegove volje, svaki politički režim traje tri generacije i prolazi kroz četiri evolutivne faze:

Prva generacija, čine članovi plemena, i tu su prisutne veoma jake veze (asabija) među članovima plemena. Ovdje se prvi put uočava i karizmatska vlast.
Druga generacija, dolazi do proširenja plemena, a samim tim prvobitna jaka asabija polahko slabi. Ovdje je karakteristična apsolutna vlast jednog čovjeka.
Treća generacija, ovdje dolazi do saveza više plemena, i prvobitni način života se potpuno gubi, a asabija jako slabi.
Četvrta generacija, asabije nema i samo je pitanje vremena kada će propasti.

Neki citati iz Ibn Haldunovih dela
O ekonomiji

„U ranim fazama države porezi su blagi u svojem pojavljivanju, ali ipak donose ogromne prihode … kako vreme prolazi, a kraljevi nasleđuju jedni druge, oni gube svoje plemenske navike u korist civilizovanijih. Njihove potrebe i hitnosti rastu … usled raskoši u kojoj su bili doneseni. Stoga oni nameću sveže poreze na svoje potčinjene ... [i] oštro povisuju stopu starih poreza radi povećanja svojih doprinosa … Ali učinci na poslovanje zbog tog porasta u oporezivanju čine ih osetnima. Ljudi se ubrzo obeshrabre u poslu uporedivši svoju zaradu s bremenom njihovih poreza … kao posledica toga proizvodnja opada, a s njom i doprinosi oporezivanja.“

Ova sociološka teorija uključuje koncept koji je u ekonomiji poznat kao Laferova kriva (odnos između poreznih stopa i poreznih prihoda sledi oblik preokrenutog slova U).
O Arapima

„Arapi dominiraju samo u nizinama, jer su oni, po svojoj divljoj prirodi, ljudi pljačke i korupcije. Oni pljačkaju sve što mogu uzeti bez borbe ili velikog rizika, onda beže u svoje utočište u divljini, te ne stoje niti se bore osim u samoobrani. Pa kada se sretnu s nekom poteškoćom ili zaprekom, puste je samu i potraže lakši plen. I plemena dobro utvrđena protiv njih na padinama brežuljaka izbegavaju njihovu korupciju i razaranje, jer se oni ne vole penjati uzbrdo, niti davati veću potporu, niti uzimati rizike. Dok su nizine, kada ih mogu doseći zbog nedostatka zaštite i slabosti države, za njih otpaci i mrvice da jedu, koje će nastaviti pljačkati, pustošiti i osvajati s lakoćom sve dok se njihov narod ne porazi, a onda ih oponašaju s obostranim sukobom i političkim padom, sve dok se njihova civilizacija ne uništi. I Alah je svestan njihova stvaranja, i On je jedini, pobedonosan, i ne postoji nijedan gospodin osim Njega.“[7]

Bileška o Ibn Haldunovoj upotrebi reči „Arap“

Mnogi muslimanski učenjaci koji su sastavili svoja dela na arapskom, i u religijskim i u intelektualnim naukama, bili su nearapskog porekla. Ibn Kaldunova upotreba termina Arap u svojoj istoriji čini se da označava klasu ljudi, a ne grupu. Većina naučnika veruje da u mnogo slučajeva Ibn Haldun koristi naziv Arap da označi beduina. Drugi naučnici, poput Mohameda Čafika, to negiraju.

„Od kasnijih vremena Abasida nadalje reč Arap se odnosi na svoje ranije značenje beduina ili nomada, postajući tako zapravo socijalni radije nego etnički termin. U mnogim zapadnjačkim hronikama iz razdoblja krstaških ratova izraz se koristi samo za beduina, dok se gomila muslimanskog stanovništva na Bliskome istoku naziva Saracenima. U tom smislu Taso u šesnaestom veku govori o

Altri Arabi poi, che di soggiorno, / certo non sono stabili abitanti;[8]
Ibn Haldun, arapski istoričar iz četrnaestog veka, koji sam sebe naziva građaninom arapskog podrekla, koristi tu reč obično u tom smislu.“[9]

O Persijancima

Iz Mukadime:

„ … Znamenita je činjenica da su, uz malo izuzetaka, većina muslimanskih naučnika … u intelektualnim naukama bili nearapi … dakle osnivači gramatike su bili Sibavaj i nakon njega al-Farisi i Az-Zajaj. Svi oni bili su persijskog porekla … oni su izumeli pravila (arapske) gramatike … veliki su pravnici bili Persijanci … jedino su Persijanci sudelovali u zadatku očuvanja znanja te pisanja sistematskih školskih dela. Tako istina prorokove tvrdnje postaje očita, `da se učenje zatomilo na najvišim delovima nebesa, Persijanci bi došli do njega` … Intelektualne nauke su takođe očuvali Persijanci, dok su ih na miru pustili Arapi, koji ih nisu kultivisali … kao što je bio slučaj sa svim umećima … Ova se situacija nastavila u gradovima onoliko dugo koliko su Persijanci i persijske zemlje, Irak, Horasan i Transoksijana (moderna središnja Azija), zadržali svoju sedentarnu kulturu.“[10]