ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Kao na slikama

Lepo očuvano


Imanuel Kant (nem. Immanuel Kant; Kenigzberg, 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) bio je nemački filozof. Kant je rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[2] On je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog suđenja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Prvi je cenio i razumeo naučni rad i delo Isaka Njutna, zbog čega je svoju filozofiju zasnovao na pokušaju da pomiri zahteve nove moderne nauke i filozofske tradicije, posebno etike. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno u oblastima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike.
Imanuel Kant

Lični podaci
Puno ime
Imanuel Kant
Datum rođenja
22. april 1724.
Mesto rođenja
Kenigzberg danas Kalinjingrad, Prusko kraljevstvo danas Kalinjingradska oblast
Datum smrti
12. februar 1804. (79 god.)
Mesto smrti
Kenigzberg danas Kalinjingrad, Prusko kraljevstvo danas Kalinjingradska oblast
Obrazovanje
University of Königsberg
Filozofski rad
Epoha
Filozofija XVIII veka
Regija
Zapadna filozofija
Škola filozofije
kantijanizam, prosvetiteljska filozofija[1]
Interesovanja
epistemologija, metafizika, etika
Ideje
kategorički imperativ, transcedentalni idealizam, sintetički apriori, noumenon, Sapere aude
Uticaji od
Volf, Tetens, Hačeson, Empirikus, Montanj, Hjum, Dekart, Malebranš, Lajbnic, Spinoza, Lok, Berkli, Žan-Žak Ruso, Njutn
Uticao na
Fihte, Šeling, Hegel, Šopenhauer, Niče, Pirs, Huserl, Hajdeger, Vitgenštajn, Sartr, Kasirer, Habermas, Rauls
Potpis

Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[3] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[4]
U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[5] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[7]
Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[8] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju.
Biografija
Karakter Kantove filozofije
uredi
Kant je bio prvi među velikim filozofima modernog vremena koji je proveo svoj život kao profesionalni predavač filozofije. Univerzitetska regulativa je od njega zahtevala da svoja predavanja zasniva na određenim tekstovima, i u tu svrhu nije koristio delo velikih savremenih mislioca poput Dekarta i Loka, već priručnike svojih profesorskih prethodnika, posebno Kristijana Volfa, Aleksandra G. Baumgartena. i G.F. Mejera. Volf i Baumgarten su presvukli Lajbnicovu filozofiju u pristojno akademsko odelo, predstavljajući njegove misli u obliku sistema sa konačnim izgledom koji je sasvim stran svome originalu; Mejer je učinio isto sa doktrinama formalne logike. Njihov primer je imao skoro fatalan uticaj na Kanta, jer je i on smatrao da filozofija mora biti temeljita ako želi da bude akademski uvažavana — što između ostalog znači, tehnička i šematska.
U Kritici čistog uma Kant je izložio svoje teorije, kako je kasnije kazao, progresivnim poretkom, polazeći od onoga što je bilo logički prvo i napredujući prema poznatim činjenicama. Takođe je upotrebio vlastitu razrađenu terminologiju i aparaturu „delova”, „podela” i „knjiga” čiji naslovi iznenađuju i čija prikladnost predmetu nije odmah očigledna. Ne čudi što njegovi prvi čitaoci nisu uspeli da otkriju o čemu je delo u svojoj celosti. Kritika praktičkog uma i Kritika moći suđenja su još pedantnije, pošto je u njima Kant istrajavao na formalnom okviru koji je već korišćen u Kritici čistog uma, polazeći od dela označenog kao „Analitika” i idući do drugog označenog kao „Dijalektika”, otkrivajući jednu ili više „Antinomija” u bavljenju dijalektikom, da bi završio nesređenim dodatkom irelevantno nazvanim „Doktrina metode”. Činjenica da je Kant već bio stariji čovek kada je napisao ova poslednja dela nesumnjivo objašnjava njegovu privrženost onome što su neki komentatori nazvali arhitektonikom njegove filozofije; što je u svakom slučaju velika prepreka pravilnom razumevanju i vrednovanju njegovih ideja bez predrasuda. Ipak, kao što izrazito pokazuju odlomci u njegovim etičkim spisima, Kant je bio sposoban da svoje misli izloži jasno, čak i elokventno. Bio je dobar pisac, ali je donekle nekritički prihvatio školski metod prisutan kod njegovih kolega profesora filozofije.
Prvi zadatak pri čitanju Kanta je stoga da se skine formalno akademsko odelo u koje je on presvukao svoju misao. Kada se to uradi, ono što se pojavljuje nije provincijalni filozof poput Volfa ili Baumgartena, već ličnost izuzetnog intelektualnog i moralnog stasa. Kantovo znanje o glavnim evropskim filozofima često je bilo samo površno, a njegova procena dela nekih njegovih savremenika je svakako bila preterano velikodušna. Ali, uz sve to, Kant je imao siguran osećaj za ono što je u to vreme bilo intelektualno važno; jedini je među filozofima osamnaestog veka odmah cenio veličinu Isaka Njutna i bio je potpuno svestan izazova za etiku kao posledica Njutnovog rada koji je predstavljen kada su njegove naizgled determinističke implikacije bile shvaćene. Sabirajući Kantovu zrelu filozofiju u jednu formulu: želeo je da insistira na autoritetu nauke, a da ipak sačuva autonomiju morala. Postizanje rezultata u tom naporu je predstavljalo divovski zadatak, koji je uključivao razmatranje pitanja mogućnosti metafizike uopšte, kao i izgradnju teorije naučnog saznanja i razradu novog etičkog sistema.
Kant svakako nije bio zadovoljan pukim uopštavanjima; nastojao je da svoja stanovišta detaljno razradi, sa mnogo konkretnih argumenata, kao i da iznese opšte slučaje. Ali nejasnoće njegovog jezika kombinuju se sa obimom njegovih intelektualnih ambicija što sprečava prosečnog čitaoca da tačno razume ono što je istraživao; pojedinačne tačke se mogu razabrati, ali se teško razaznaje celina. Ipak, da bismo bili pošteni prema Kantu, čitalac mora videti pojedinačno u širem okviru, onome u kojem ga je sam Kant video. Procenjivati njihovu filozofsku vrednost bez uzimanja u obzir njihovog položaja u ukupnom kantovskom sistemu, kao što su mnogi kritičari pokušavali, sasvim je neodbranjivo.
Transcendentalna estetika
Empirijski realizam i Transcendentalni idealizam
Pobijanje ontološkog dokaza
Kosmološke antinomije
Prva antinomija
Kant i psihologija
uredi
Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analiza naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno.
Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstveno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos.
Kant i pedagogija
uredi
Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražaja[10]. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek:
Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi;
Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je;
Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje);
Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe).
Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik.