Detaljno stanje: Odlično
Originalnost: Original
Materijal: Porcelan
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

KPM Berlin - Mala okrugla vaza (dizajn Trude Petri)

Dimenzije

Visina: 7,5 cm
Širina: 9 cm
Prečnik dna: 4,5 cm
Prečnik otvora: 7 cm

Težina: 170 g

Žig na dnu:

Skiptar u plavoj boji.

Prema obliku skliptra, vaza bi trebalo da je proizvedena između 1993. i 1999 godine. Međutim, vazu „Hülltopf“, glaziranu i u unutrašnjosti, Trude Petri je dizajnirala 1936. godine. Za 100. godišnjicu njenog rođenja, 2006. godine, KPM je ponovo izdao seriju vaza prema njenom originalnom dizajnu.

GERTRUDE „TRUDE“ PETRI-RABEN (1906-1998) bila je nemačka vajarka, slikarka i dizajnerka. Poticala je iz hamburške trgovačke porodice. Studirala je na Univerzitetu lepih umetnosti u Hamburgu. 1929. godine direktor Günther von Pechmann (Ginter fon Pehman) doveo ju je u „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin (KPM)“ kao dizajnera. Već 1931. godine dizajnirala je servis „Urbino“, prema zahtevima pokreta Bauhaus za jasnim svođenjem forme na osnovne oblike. Dizajn je dobio zlatnu medalju na Trijenalu u Milanu 1936. godine i Grand Prix na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine. Ovaj servis KPM proizvodi i danas.
Posle udaje za američkog arhitektu i dizajnera Johna Rabena (Džon Rejben), Trude se preselila u Čikago, ali je nastavila saradnju sa KPM kao dizajner.

1751. godine proizvođač vune Wilhelm Caspar Wegely (Vilhelm Kaspar Vegei)dobio je kraljevsku privilegiju da otvori fabriku porcelana u Berlinu. Pored toga, Friedrich II Veliki odobrio mu je izuzeće od carine za uvoz potrebnih materijala i obećao zaštitu od konkurencije.
Wegely je angažovao prvoklasne majstore preuzimajući ih od konkurentskih preduzeća, angažovao je vajara porcelana Ernst Heinrich Reichard (Ernst Hajnrih Rajhard) kao glavnog dizajnera, međutim tehničke poteškoće i Sedmogodišnji rat između Prusije i Saksonije uzokovali su neuspeh preduzeća. 1757. godine on je zatvorio kompaniju, a opremu i zalihe materijala u Berlinu otkupio je biznismen Johann Ernst Gotzkowsky (Johan Ernst Gockovski).
1761. godine počela je sa radom druga fabrika porcelana u Berlinu. Gotzkowsky je sklopio sporazum sa Wegelyevim glavnim dizajnerom, Ernst Heinrich Reichardom, koji je poznavao tajnu formulu poznatu pod imenom “arcanum”. Reichard je dobio 4.000 talira za tajnu arcanuma, 3.000 za zalihe porcelana i ostalog materijala. Osim toga, on je obećao da će raditi za Gotzkowskog kao čuvar tajne arcanuma i kao glavni menadžer, a Gotzkowsky se obavezao i da preuzme osam njegovih radnika.
Cenjen i podržan od strane kralja Pruske, Gotzkowsky j euspeo da u fabriku dovede značajne umetnike i kvalifikovane radnike. Ipak, finansijsko stanje fabrike je počelo da se pogoršava. Pošto je Kraljevsko Ministarstvo finansija bilo u problemima zbog skupih ratova, Gotzkowsky je verovao da postoje male ili nikakve šanse da dobije pomoć od kralja. Kraj rata ujedno je označio i kraj fabrike. Kada Gotzkowsky više nije mogao ni da isplacuje radnike, na scenu je stupio sam kralj, otkupio fabriku za pozamašnu sumu od 225.000 talira, i preuzeo i svih 146 radnika. Kralj je odredio i buduće ime : „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“, ili skraćeno KPM, i odobrio da se kao žig koristi kobaltno-plavi kraljevski skiptar. Do abdikacije cara Wilhelma II 1918. godine, KPM je bila u vlasništvu sedam kraljeva i careva.
Fabrika je postala model uspešnog poslovanja: nije bilo, tada uobičajenog, dečijeg rada, uvedeno je redovno i ograničeno radno vreme, primanja radnika su bila iznad proseka, isplaćivane su zaštitne penzije, organizovana redovna zdravstvena zaštira i fond za podršku udovicama radnika i siročadi.
Među najvažnijim klijentima fabrike bio je sam Friedrich Veliki, koji je ponekad u šali sebe nazivao “najboljim kupcem”. Od 1765. godine do svoje smrti 1786. godine Friedrich II naručio je od KPM porcerlan u vrednosti od 200.000 talira. Samo za svoj dvorac, on je naručio 21 servis, svaki za 36 osoba i oko 500 pojedinačnih delova, dopunjen raskošnim stonim ukrasima.
Kao vlasnik fabrike, kralj je koristio “belo zlato” kao efikasno sredstvo diplomatije. Gotovo svi njegovi diplomatski pokloni izašli su iz fabrike, i tako dospeli na stolove evropske aristokratije, kao i ruskog cara.
Pod naslednikom Friedricha Velikog, njegovim nećakom Friedrichom Wilhelmom II (Fridrih Vilhelm), fabrika je postala jedno od vodećih tehnoloških preduzeća u državi. Novi kralj koristio je ono što je fabrika mogla da pruži,ali je prestao da plaća gotovinom. Iznosi su prosto oduzimani od njegovog učešća u dobiti. Fabrika je napredovala, pa je tako prosečna neto godišnja dobit od 1787. godine nadalje, bila više od 40.000 talira.
U prvoj polovini XIX veka, KPM je postala najveći proizvođač oslikanog porcelana u Evropi. Fabrika je bila i pionir u primeni tehnoloških dostignuća, do kojih je došlo s tehničkim napretkom i otkrićima krajem XIX veka, kao i povezivanjem fabrike sa Institutom za hemijsko-tehnološka istraživanja.
Posle propasti monarhije 1918. godine KPM je postala fabrika u državnom vlasništvu. Ipak, naziv KPM i skiptar kao žig su zadržani.
Posle 1930. godine, dolazak nacional-socijalista na vlast imao je ozbiljne posledice za mnoge umetnike angažovane u KPM. Neki su, zbog svog jevrejskog porekla, morali da emigriraju, a neki su otpušteni zbog solidarnosti sa njihovim jevrejskim kolegama.
U noći između 22. i 23. novembra 1943. godine fabrika je skoro potpuno srušena u savezničkom vazdušnom napadu. Uništene su zgrade, postrojenja, zalihe i mnogi istorijski primerci porcelana su nestali.
Posle II Svetskog rata KPM se privremeno preselio u grad Selb (Zelb), odakle je nastavio da snabdeva tržište ukrasnim porcelanom i posuđem. Nakom što su prostorije obnovljene, fabrika se 1957. godine vratila u Berlin.
Prema rezoluciji usvojenoj od strane Senata u Berlinu 1988. godine, KPM je postala akcionarsko društvo, pod nazivom „KPM Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin GmbH“. Posle 1990. godine KPM je nastavila da naglašava svoju kulturnu i zanatsku tradiciju, ponovo otkrivajući istorijske oblike, boje i šare.
Od 1989. do 2003. godine pogoni fabrike su obnovljeni, u skladu s kustoskim standardima. Istovremeno, proces proizvodnje je tehnološki modernizovan.
2006. godine, nakon nekoliko prethodnih pokušaja privatizacije, berlinski bankar Jörg Woltmann (Jerg Voltman) preuzeo je fabriku i postao jedini akcionar. Iste godine, KPM je otvorio svoju novodizajniranu prodajnu galeriju u staroj hali sa pećima. 2007. godine otvorena su izložba i muzej posvećen 250-godišnjoj istoriji kompanije i izrade porcelana.

(114/32-34/106-kp/1124)