ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2007
Autor: Domaći
Jezik: rusinski jezik

Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце:1745-2001.VI.Том *514*2020
Жирош Мирон аутор
РУСИНИ У ВОЈВОДИНИ
Bachvansko-srimski rusnat͡si doma i u shvet͡se: 1745-2001,
издавач: НАШО ЛЮДЗЕ“ НВУ РУСКЕ СЛОВО, НОВИ САД, 2007
- тираж 350 прикладнїки.
Рецензиї и одгуки:
ГАРДИ-КОВАЧЕВИЧ, Ирина, Библиоґрафия
ГУДАК, Штефан, Библиоґрафия
ОЛЕЄР, Славомир, Библиоґрафия
Повез брош,језик русински ,520 страница, формат: 24.цн, тежина 900.грама
станје: некориштена
Прегляд змисту: Слово рецензентох –Ирина Гарди-Ковачевич Ирина и Штефан Гудак (7–9) ; Мирон Жирош: Зазначени народни живот (11–12) ; НАШО ЛЮДЗЕ ; 1. БУЛО КЕДИШИК ; На старей Ризкаши (17–18) ; Смутна Коцурска жатва (19–22) ; На новей Ризкаши (23-25) ; Шандор колєсо (26-28) ; Сережанє – чуваре, а крадоше (29–34) ; Дюрдьовски витерняки (35–47) ; Билянски салаши (48–70) ; Ґардованє Жирошовиx (71–78) ; Дуфадло дїда Лаґана (79–80) ; 2. ЛЮДЗЕ И ЇX СУДЬБИ ; Др Мафтей Винай як културни дїяч и публициста (83–91) ; Три швети доктора Сидора (92–100) ; Перша керестурска професорка (101–118) ; Михал Мункачи (119–120) ; Др Е. Гербут, В. Новта, М. Жирош (121–122) ; Живи коцурски памятнїк (123–125) ; Надїя живота (126–133) ; Бурлак на Сави (134–136) ; Вецей од споведзи (137–148) ; Живот пошвецени воздухоплївству (149–153) ; Ирин, перша Австралиянка (154–159) ; Чеканє без надїї (160–164) ; Жени на швабских польох (165–168) ; Млєкаре Млєкарнї „Франц Манґ“ (169–175) Стоти рок баби Юлияни (176–182) ; 3. У БОРБИ ЗА ШЛЄБОДУ ; Памятнїк здогадує и опомина (185–187) ; Стретнуце патролох (188–191) ; З нашима у Старей Бинґули (192–206) ; Релейна станїца Влади Рогаля (207–216) Андрияшевски скоєвки (217–234) ; 4. ЗЯВЕНЯ, ПОДЇЇ, НАЗДАВАНЯ... Були зме визионере (237–240) ; Поля нашо зоз житом зашати (241–252) ; Каждодньове чудо (253–255) ; Кирбай у Бачинцох (256–261) ; Православє у Ґосподїнцох (262–264) ; Уткани думки (265–270) Керестурски били чуми I (271–273) ; Керестурски били чуми II (274–276) ; Живот народа – ричне тирванє (277–280) ; 5. ЗОЗ ПУТОВАНЬОX ; Селїдба за хлєбом, драгопис (283–302) ; Нашо у Пишкуревцох (303–305) ; Постали зме руски Шваби, драгопис (306–315) ; Чувар нашей прешлосци, драгопис (316–335) ; Фрушкогорски Карпати (336–344) ; 6. ОДЛЄТЛИ МЛАДИ ГЕРЛЇЧКИ ; З поколєня на поколєнє драга водзи до швета (347–375) ; Марленково сни, мриї и яви (376–385) ; Руска интернет РТВ станїца (386–436) ; Руска свадзба у Киченеру (437–442) ; Блаженка з Едмонтону (443–444) ; Наш нови дом (445–454) ; Жем Фундамент и постамент Руснакови (455–458) ; Интернет радио, приказ (459–462) ; Глашнїк, приказ( 463–466) ; Руснаци у швеце, уводнїк (467–470) ; Канада – наш нови руски дом (471–502) ; ДОДАТОК ; Жридла, информаторе (505–507) ; Видавательни проєкт (508–509) ; Спонзоре, помагателє, предплатнїки (510–514) ; Змист(515–520).
Мирон Жирош (1936–2016)
демографски истраживач. У русинској културној јавности у Србији био је присутан више од шест деценија, у почетку као учитељ, затим као правник, а после тога пуних 25 година као истакнути културни активиста и радио и телевизијски новинар и публициста.
Новинарску каријеру је започео у “Руском слову”, као радијски новинар писао је прилоге и уређивао Радио новине, затим емисије за село, као и из прошлости Русина.
Круна Жирошевог стваралачког рада су његова публицистичко-научна дела. Од 1993. до 2010. објавио је 10 обимних књига на русинском Погледи у прошлост, Жива Горња земља, Нада под туђим небом, Бачванско-сремски Русини код куће и у свету 1745- 1991, I и II том, Драги сине мој, Бачванско-сремски Русини код куће и у свету 1745-2001, том IV до VII, сваки од по више од 500 страница. Током 2014. „Руске слово“ му је објавило књигу Горња земља бачванско-сремских Русина (Пољска Горња земља), И том, у 2015. Друштво за русински језик, књижевност и културу му је објавило друго издање књиге “Амерички човек”, а „Руске слово“ му је ове године објавило ИИ том књиге Горња земља бачванско-сремских Русина (Мађарска Горња земља).
Panonski Rusini ili samo Rusini, su narod slovenskog poreklа, koji pretežno živi u Srbiji (srpskoj pokrajini Vojvodini, u kojoj je njihov jezik jedan od 6 službenih jezika) i manjim delom u istočnoj Hrvatskoj (Srem, Slavonija). Jezik ovih Rusina se govori uglavnom na ovim prostorima, a istorijski je nastao u karpatskom arealu, gde se seku izoglose istočnoslovenskih i zapadnoslovenskih jezika.[2] Prema jednom mišljenju, ovaj jezik se svrstava u zapadnoslovenske jezike[3] i sličan je slovačkom jeziku, dok je, prema drugom mišljenju on dijalekat književnog ukrajinskog jezika.
U Srbiji, Rusini čine najveći deo stanovništva u naseljima Ruski Krstur, Kucura i Bikić Do. U Hrvatskoj čine većinu u naseljima Petrovci i Mikluševci. Kulturni centar Rusina u Vojvodini je Ruski Krstur.
Pored toga, Rusina u značajnijem broju ima i u Novom Sadu, Đurđevu, Vrbasu, Šidu, Berkasovu i Bačincima.
Preci Rusina bili su pravoslavne vere. Krajem 16. veka, katolički jezuiti su vodili propagandu i agitaciju među pravoslavnim vernicima Podkarpatske Rusije da se priključe uniji. 1590. godine. tri pravoslavna episkopa su donela odluku o priključenju Katoličkoj crkvi. Jezuiti su nakon početnih uspeha, pokrenuli kampanju zavađanja i terora nad pravoslavnim vernicima i sveštenicima Podkarpatske Rusije. U tim uslovima, pravoslavni mitropolit Podkarpatske Rusije, Ragoza, se službeno izjasnio za priključenje Pravoslavne crkve Katoličkoj. S obzirom na otpor pravoslavnog stanovništva, proces širenja unije u Podkarpatskoj Rusiji trajao je dugo, od 1590. do 1665. godine, a nastavio se čak i do 18. veka.

Rusini su se na područje današnje Vojvodine naselili u 18. veku (1750-1784), a potiču iz kraja koji su sami nazivali `Hornjica` (u značenju `gornji predeo`), odnosno sa prostora ispod Karpata i Karpata. Rusinski etnički prostori na Karpatima danas su administrativno podeljeni između Ukrajine, Slovačke, Poljske i Rumunije. Rusini su naseljeni u nekoliko naselja u Bačkoj (Doroslovu, Kulpinu, Krsturu, Kucuri, Kuli i Novom Sadu) i Sremu (Petrovcima, Mikluševcima, Bačincima i Šidu).
Iako su Rusini / Rusini u Srbiji (manje od 15 000 članova Rusine (rusinska nacionalna zajednica danas) bili odsečeni od svoje braće na području Karpata, oni su uspeli da opstanu na Panonskoj nizini, upoređujući sa Rusinima u svim drugim zemljama Rusini u Srbiji imaju najviši stepen manjinskih prava.Srpske / vojvođanske vlasti daju sve od sebe da primene međunarodne konvencije i nada se da će Rusi u Srbiji / Vojvodini sačuvati svoju kulturu, jezik i nacionalni identitet u budućnosti.