Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Danijel Alevi - Istorija četiri godine 1997-2001
udzbenički format
lepo očuvana

Pozdravljena po izlasku od strane ondašnjih književnih vrhova, prevedena odmah u Beču i istog časa svrstana u red klasičnih romana anticipacije, Istorija četiri godine Danijela Alevija je vremenom postala jedno od onih remek-dela, koja su ostala nepoznata samo zbog toga što su bila neotkrivena. Događalo se, istina, da se ovaj naslov slučajno sretne u nekoj bibliografiji, posredstvom neke antologije, pa i u `visokotiražnim novinama` katkad lakomim na proročanstva: ali, više se nije čitala... Međutim, greška se nije svodila samo na ograničene tiraže, već isto tako i na sam žanr dela, dugo vremena smatran minornim, pa i dostojnim prezrenja. Pogrešno poistovećivana sa ogromnim brojem potonjih banalnih anticipacija i jeftine naučne fantastike, ugušena u masi, Istorija četiri godine je, bez sumnje, trpela zbog uobičajene osrednjosti svojih nedostojnih izdanaka, fabrikovanih kao na traci od strane proizvođača pisane reči. Ipak, onaj ko zna da prevlada ove predrasude vrlo brzo pogađa zašto su se Anatol Frans, Georg Brandes, Sorel ili Pegi svojevremeno oduševili ovom neobičnom knjižicom - dok su je drugi proglašavali skandaloznom. Razume isto tako, taj radoznali čitalac, da motivi interesovanja za nju nisu ništa slabiji od ondašnjih, i da se na njih, sa odstojanja, nadovezuje izvestan broj novih razloga. Među njima su delo i ličnost njenog autora, Danijela Alevija (1872-1962) koji je, u svojoj 31. godini u vreme objavljivanja, tek na pragu jedne karijere kojoj proriču blistavu budućnost. Sin Ludovika Alevija, Ofenbahovog libretiste, povezan ili u srodstvu sa bezmalo svim onim što vredi u intelektualnom Parizu s kraja veka, Danijel Alevi je, u liceju Kondorse, bio Malarmeov učenik i prijatelj Marsela Prusta. Već tada eklektičar, on započinje studije arapskog jezika u Školi orijentalnih jezika u isto vreme kada objavljuje i prve francuske prevode Ničea: rano interesovanje čiji trag pronalazimo čitavim tokom Istorije.

U pravom smislu reči, više i bolje nego iko drugi, Alevi je bio svedok one polovine veka: svedok koji se u više mahova morao pitati nije li se Istorija dovijala kako da potvrdi pretpostavke njegove Istorije...

Alevijeva 1997. je mnogo bliža savremenoj stvarnosti od Orvelove 1984 - i jedva nešto manje uznemirujuća. U takvim okolnostima, nagovešteno je da je `Alevi detektovao budućnost`: što ne znači da je izigravao vrača, već da su mu njegov senzibilitet, njegovo razumevanje prisutne stvarnosti, omogućavali da prepozna glavne tokove, linije sile i da njihovo kretanje produži u pravcu budućnosti. Tanano shvatajući zametak, uspevao je da nasluti njegov budući procvat - priznajući pri tom, kao i Bergson, `koliko je domet izvođenja zaključaka slab u naukama koje se bave čovekom kao duhovnim bićem` i da se vrlo brzo treba `dozvati zdravoj pameti, što će reći neprekidnom istraživanju stvarnosti kako bi se izvedeni zaključci skrenuli s pravca i ponovo savili duž krivulja života`.`