ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ho
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Uvek vaša život i delo dr Ketrin Makfejl - Mikić Želimir

Ketrin Stjuart Makfejl (engl. Katherine Stuart MacPhail; Glazgov, 30. oktobar 1887 — Sent Endruz, 11. septembar 1974) bila je hirurg iz Škotske koja se tokom Prvog svetskog rata starala o ranjenima u Srbiji, Francuskoj i na Solunskom frontu. Tokom boravka u Srbiji, osnovala je prvo pedijatrijsko odeljenje u Beogradu i bolnicu u Sremskoj Kamenici i ostala zapamćena kao narodni heroj.[1]

Poreklo
Prezime Makfejl potiče iz keltskog jezika i znači „sin Pavla” (engl. Son of Paul). Poreklom je sa ostrva Mal, koje se nalazi na zapadnoj obali Škotske, severozapadno od Glazgova. Krajem tridesetih godina 19. veka, Ketrinin deda Dugald Stjuart Makfejl (1818—1887) napustio je ostrvo Mal i krenuo u svet u potrazi za novim i boljim životom. On je bio prvi u familiji koji je pokazao sklonost ka istraživanju novog i nepoznatog – karakterne crte koje su se mogle zapaziti kasnije kod potomaka, a posebno kod njegove unuke Ketrin. Međutim, u duši je bio pesnik koga je stalno mučila nostalgija za starim krajem, pa je kao odličan poznavalac keltskog jezika počeo pisati pesme na tom jeziku, uglavnom posvećene njegovom ostrvu, zbog čega je dobio ime „Bard ostrva Mal” (engl. The Bard of Mull).[a]


Nema sumnje da je Dugald Makfejl bio veoma odan svojoj porodici i deci, ali i neobično slobodouman i napredan za svoje doba, pa je svojoj deci, i sinovima i kćerkama, omogućio visokoškolsko obrazovanje. Četiri sina, Donald, Džejms, Aleksander i Džon, završili su studije medicine,[b] dok se peti sin, Vilijam posvetio religiji. Ćerka Kejt bila je medicinska sestra, Sara profesor modernih jezika, a Džesi profesor muzike.

U Koutbridžu porodica Makfejl je živela u Kalder aveniji, gde je rođena Ketrin kao i njene tri sestre. Ketrin je rođena kao treća ćerka, 30. oktobra 1887. godine. Svoje školovanje devojčice su započele kod kuće, gde su im dolazile privatne učiteljice i to je trajalo sve dok nisu dovoljno porasle da su mogle svakodnevno odlaziti u dosta udaljenu osnovnu školu u Koutbridžu. Nakon toga nastavile su srednju školu na Hilhed akademiji (Hillhead Academy) u Glazgovu. Sve četiri bile su veoma bistre i talentovane devojke koje su uspešno završile školu i kasnije studije na Univerzitetu u Glazgovu.

Biografija
Na završnim godinama studiranja, Ketrin se zainteresovala za dečje bolesti, pa je jednom prilikom upitala šefa odoljenja u Bolnici za dečje bolesti (engl. Sick Children Hospital) u Glazgovu, da li ima šansi da neka žena lekar bude primljena za stalan rad u bolnici. Sledio je kratak i obeshrabrujuć odgovor: „Ne, dok sam ja šef odeljenja, nema šansi“.
Ketrin Stjuart Makfejl je rođena 30. oktobra 1887. godine u Glazgovu, u Škotskoj, kao treća kćerka doktora (fizijatra) Donalda Makfejla i Džesi Makfejl. Ketrin je, jedina od devojčica u porodici, još u ranom detinjstvu pokazivala interes za rad svog oca. Još kao mala ulazila je u očevu ordinaciju i posmatrati ga kako pregleda pacijente ili previja rane, ili odlazila sa njim u obilaske bolesnika na udaljenim farmama. Pored toga, na njenu odluku da se posveti medicini i lekarskom pozivu verovatno su uticali i njeni stričevi, uspešni lekari, Džejms, koji je tada vodio misionarsku bolnicu u Indiji i Aleks, u to vreme profesor anatomije na Univerzitetu u Glazgovu.


U to vreme u Velikoj Britaniji je bilo neobično da žene uopšte studiraju, a pogotovo medicinu. Od lepo vaspitanih devojaka iz uglednih porodica očekivalo se jedino da dobro vode kućanstvo i bave se umetnošću. Verovatno zbog toga je i doktor Makfejl bio protiv ćerkine želje da se uputi na medicinu. Međutim, Ketrin je već tada pokazivala izrazitu odlučnost i upornost i ništa je nije moglo sprečiti u njenoj odluci. Njeni roditelji su shvatili značaj školovanja, pa 26. aprila 1906. godine Ketrin upisuje studije medicine na Univerzitetu u Glazgovu.[v]


Bila je veoma dobar student, o čemu svedoče brojne nagrade koje je dobila tokom studiranja. Nepoverenje prema ženama lekarima bilo je tada još uvek veliko i duboko ukorenjeno. Ketrin je uspešno završila studije medicine 12. oktobra 1911. Godine, i započela svoj lekarski staž. Radila je u Glazgovskoj kraljevskoj bolnici (engl. Glasgow Royal Infirmary), a uz to bila je i pomoćni lekar kod svog oca u ordinaciji.

Kada je izbio Prvi svetski rat dr Ketrin Makfejl je odlučila da se dobrovoljno prijavi za aktivnu službu u britanskoj armiji i odmah je uputila pismo Ministarstvu rata. Odgovor je bio brz, vojnički kratak i naravno negativan. Obratila se i Crvenom krstu, ali je dobila sličan odgovor. Oni takođe nisu primali žene lekare. Obratila se dr Elsi Inglis, koja je prikupljala što više žena lekara i drugog medicinskog osoblja za ženske dobrovoljačke sanitetske jedinice. Dr Elsi Inglis nudi svoju bolnicu britanskom Ministarstvu rata, ali bila je odbijena rečenicom: „Draga moja gospođo, idite kući i sedite na miru“. Dr Inglis šalje pisma ambasadama Francuske, Belgije, Rusije i Srbije, koje ovu ponudu prihvataju smesta i sa zahvalnošću. Od tada počinje sa aktivnim radom Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu (Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service). Kako su tada jedinice za Francusku i Belgiju već bile popunjene, Ketrin se nalazila u dilemi da li da ide u Srbiju o kojoj se tada u Velikoj Britaniji veoma malo znalo. Za većinu je to bila nepoznata, divlja zemlja za koju nisu ni znali ni gde se nalazi. Ketrin je kasnije govorila: „Ja, stvarno, jedva da sam znala gde je Srbija, ali iz onoga što sam pročitala, znala sam da im je veoma teško“. Ketrin prihvata ponudu i priključuje se, kao najmlađa, grupi od 30 žena koje su činile osoblje prve jedinice Bolnice škotskih žena u Srbiji.

Glavni članak: Bolnica škotskih žena
Dolazak u Srbiju
Polovinom decembra 1914. godine Ketrinina grupa se ukrcala u Sautemptonu na transportni brod koji je prevozio trupe na istok i bolnica je iskrcana na Malti. Na putu do Malte većina pripadnica jedinice provodila je vreme u učenju srpskog jezika. Odmah posle Božića ukrcavaju se na brod „Nil“ kojim su zaplovili prema Pireju. U Solun su stigli 1. januara 1915. godine i sledećeg dana ukrcavaju se u voz kojim stižu u Srbiju, tačnije u Kragujevac, koji je bio glavni štab srpske vojske i vojnog saniteta.

Godine 1915. među srpskom vojskom izbila je epidemija pegavog tifusa. U junu 1915, kada je epidemija već bila gotovo suzbijena, ozbiljno se razbolela i sama dr Ketrin Makfejl. Dobila je tešku formu tifusne groznice. Bila je nekoliko dana u bunilu, a skoro da je izgubila nogu zbog trmboze, koja se javila u toku bolesti. Teška forma tifusa sa dugotrajnim visokim temperaturama, oštetila joj je i sluh, tako da je trajno ostala nagluva. Posle preležane bolesti izgubila je svu kosu, pa je duže vremena morala pokrivati glavu šeširom ili maramom. Kada je prezdravila. na insistiranje admirala Troubridža, ona napušta Srbiju i vraća se u Škotsku kako bi se u potpunosti oporavila. Za svoj dotadašni požrtvovani rad odlikovana je Ordenom Svetoga Save V stepena. U Škotsku se Ketrin vratila u septembru 1915.

Rad u Francuskoj
Čim se dovoljno oporavila, Ketrin je stupila u kontakt sa Srpskim potpornim fondom u Londonu i započela kampanju prikupljanja dobrovoljnih prologa i pomoći za ovu organizaciju. Putovala je po celoj Škotskoj, prisustvovala dobrotvornim sastancima i držala predavanja o svojim iskustvima u Srbiji, apelujući za pomoć toj napaćenoj zemlji.[g]

Kako se nije mogla vratiti u Srbiju, koja je u to vreme bila porobljena, Ketrin se u januaru 1916. godine pridružuje kvekerskoj dobrotvornoj organizaciji Društvo prijatelja ili jednostavno „Prijatelji“ (engl. „Friends“), koja je delovala u Francuskoj. Započinje svoj rad u Šalonu na Marni u regiji Šampanje, severoistočno od Pariza. Aprila 1916. godine ponuđen joj je posao na Korzici i ona u maju 1916. stiže u Bastiju. Odmah po dolasku počinje sa radom u bolnici. Nekoliko dana nakon dolaska Ketrin odlazi u Ajačio, u posetu jednoj Bolnici škotskih žena. Tu susreće nekoliko poznanica sa kojima je bila u Srbiji, i od njih saznaje šta se dešavalo sa njihovom starom jedinicom. Saznavši za prilike u Srbiji, ona prekida svoj boravak na Korzici, kako bi pokušla da organizuje smeštaj srpske siročadi u dom „Prijatelja“ u Visokim Savojima. To, nažalost, nije uspelo. „Prijatelji“ su preuzeli jedan hotel u Samoenu, na oko 20 km od granice sa Švajcarskom, i pretvorili ga u Dom za izbeglice. Krajem septembra 1916. godine, Ketrin preuzima dužnost lekara u ovom domu.

Povratak u Srbiju 1917.
U rano proleće 1917. godine dr Ketrin Makfejl našla se na Solunskom frontu. Tokom boravka u Francuskoj dr Sondermajer joj je ponudio mesto u jednoj bolnici i Ketrin, koja je toliko želela da se vrati u Srbiju, odmah je prihvatila ponudu. U Solunu Ketrin je zatekla svoju najmlađu sestru Izabel, koja je tamo stigla znatno ranije sa Bolnicom škotskih žena. Dr Sondermajer nudi njoj i Izabeli da poču sa radom u novooformiranoj velikoj bolnici, koju je Francuska dala srpskoj vojsci i koja je nosila naziv Srpska bolnica prestolonaslednika Aleksandra.

Već nakon nekoliko dana dobile su poziv od načelnika Srpskog potpornog fonda u Solunu da dođu u njihovu bolnicu u Soroviću (danas grčki gradić Amindeon, u blizini grčko-makedonske granice) da pomognu u zbrinjavanju povređenog civilnog stanovništva tokom bombardovanog Bitolja i okoline. Dr Ketrin je sa Izabelom i još dve medicinske sestre i kuvaricom poslata u selo Brod, na jugoistočnoj strani Bitoljskog polja. Izabel je ubrzo napustila Brod i vratila se u Solun, na svoje radno mesto u Srpsku bolnicu prestolonaslednika Aleksandra, dok je Ketrin ostala tamo gde je smatrala da je potrebnija. Krajem leta otputovala je u Solun, a po povratku u svoju ambulantu u Brodu zatekla je ozbiljno stanje. Po selima se pojavila neka nova i nepoznata smrtonosna bolest. Dr Makfejl je bila sigurna da se radi o nekom oboljenju čiji je uzrok dugotrajna loša ishrana. Kasnije se ispostavilo da je to pelagra, tada malo poznata bolest koja se javljala usled jednolične ishrane bez dovoljno vitamina.


Krajem leta 1917. godine bolnica Srpskog potpornog fonda je premeštena iz Sorovića u Germijan u blizini Broda, zbog čega je Ketrinina ambulantau ovom selu zatvorena. U isto vreme približio se i njen rok da se javi na svoje radno mesto u Bolnici princa prestolonaslednika u Solunu. Ketrin je bila čvrsto uverena da je njena lekarska pomoć daleko potrebnija u selima na terenu, pa je teškom mukom uspela ubediti u to i dr Sondermajera i ostaje da radi u Bitoljskom polju. U to vreme Ketrin je posetio i njen prijatelj, dr Edvard Rajan, kome je pokazala okolna sela i bedne uslove života. Videvši to, dr Rajan je odmah krenuo u akciju prikupljanja pomoći preko američkog Crvenog krsta, i uspeo da joj pribavi jednu vrstu pokretne ambulante, koja je bila snabdevena lekovima, zavojnim materijalom i zalihama hrane, tako da je Ketrin svoj medicinski posao mogla proširiti i na poboljšanje ishrane ugrožene dece.

Te zime princ Aleksandar je došao da proslavi svoju krsnu slavu među vojnicima, pa je na proslavu bila pozvana i Ketrin, kada je po prvi put videla i upoznala princa. Zima 1917/1918. godine u makedonskim planinama bila je vrlo oštra i hladna, međutim Ketrin je sa svojom pokretnom ambulantom redovno obilazila okolna sela i obavljala svoj posao. U međuvremenu njena familija i prijatelji u Škotskoj su uspešno završili akciju sakupljanja tople odeće i obuće koju je Ketrin delila osiromašenim ženama i deci.

Povretak u Škotsku
U leto 1918. Ketrin se na kratko vratila u Škotsku. Glavni razlog za takvu njenu odluku bila je potreba da pomogne ocu, Dr Donald Makfejl, koji je ostao je sam, jer su dva njegova pomoćnika mobilisana u vojsku. U to vreme je u Velikoj Britaniji, kao i u svetu, vladala velika pandemija gripa ili tzv. „španske groznice“, što je veoma povećalo broj pacijenata. Kada je i sam dr Makfejl oboleo od gripa, Ketrin i Izabel su najavile svoj odlazak i nadležne valsti su prihvatile njihove razloge. Ketrin je odlikovana Ordenom Svetog Save IV stepena za svoj rad u Makedoniji i Medaljom Srpskog Crvenog krsta, a Izabel Krstom milosrđa. Sestre Makfejl su u avgustu 1918. napustile Solun i vratile se u rodnu Škotsku.

Po povratku u Škotsku Ketrin se morala brinuti o bolesnom ocu, a zatim morala je preuzeti i veći broj njegovih pacijenata. Ubrzo po povratku kući, dr Ketrin Makfejl je proglašena počasnim građaninom grada Koutbridža i na prigodnoj svečanosti 15. avgusta 1918. godine predata joj je povelja grada, a istom prilikom od grada je na poklon dobila i zlatan sat.

Ketrin je pratila zbivanja na svim frontovima, a posebno na Solunskom frontu gde je u septembru 1918. godine konačno počela dugo očekivana velika ofanziva i veoma se radovala uspesima savezničkie vojske i proboju Solunskog fronta. Žaleći što i sama nije bila prisutna tim velikim događajima, odlučila je da se što pre vrati u Srbiju.

Povratak u Srbiju 1918.
Krajem novembra 1918. godine, skupivši sve potrebne dokumente, Ketrin je krenula nazad u Srbiju. Odeća, obuća i druge potrepštine za pomoć Srbiji, koje su prikupili njena porodica, prijatelji i pacijenti, bili su upakovani i zasebno poslani preko Crvenog krsta. Iz Londona Ketrin je otputovala u Pariz. Iz Pariza otišla je u Tulon gde je čekala na prevoz brodom do Dubrovnika, odakle je trebalo da se vozom prebaci do Beograda. Tulon je tada bio prepun izbeglica iz Srbije, vojnika i civila, koji su očekivali povratak kući. U Tulonu Ketrin upoznaje Darinku Grujić, koja je od početka rata vodila brigu o siročadi i izbeglicama u Francuskoj, koje je sada želela da vrati u Srbiju. Posle višednevnog čekanja u Tulonu najzad su stigli brodovi koji su ih prebacili u Dubrovnik, a zatim je usledio veoma mučan put železnicom preko Sarajeva i Broda do Zemuna, odakle je skelom trebalo da pređe u Beograd. Put vozom trajao je 3 dana i 3 noći.

Rad u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca
Ketrin se odmah po dolasku prijavila u Ministarstvo unutrašnjih poslova i dobila dozvolu da može da ostati u gradu i raditi neki dobrotvorni posao. U toj konfuznoj situaciji neposredno posle rata Ketrin Makfejl je bila prva među mnogim strancima koja se snašla i započela sa radom.

Prva dečja bolnica u Beogradu
Već početkom 1919. godine otvorila prvu dečju bolnicu u Beogradu. Najvažniji događaj koji je omogućio Ketrin uspešan početak rada bio je dolazak Darinke Grujić u Beograd. Tek što je stigla u Beograd Darinka je uspela da dobije pet vojnih baraka koje su se nalazile u Studeničkoj ulici, u neposrednoj blizini Vojne bolnice i jednu od njih ustupila je Ketrini za dečju bolnicu. Barake su bile prljave i zapuštene, sa uništenim vodovodnim i električnim instalacija i sa razbijenim prozorima. Trebalo ih je od temelja očistiti, popraviti i osposobiti za rad, u čemu su joj pomogli britanski marinci na čelu sa admiralom Troubridžom. Oni su ubrzo očistili, popravili i prefarbali baraku. Vojska je pomogla Ketrin i da u baraci montira jedan sterilizator, a od Crvenog krsta je uspela je da dobije 25 vojničkih kreveta, posteljinu, ćebad kao i razne druge stvari. Većinu lekova i vojnog materijala dobila je od američkog Crvenog krsta. U neposrednoj blizini baraka Srpski potporni fond otvorio je dobrotvornu kuhinju za obližnju školu, pa je Ketrin uspela da sredi da ta kuhinja snabdeva hranom i decu u bolnici, dok je drva za ogrev obezbedila gradska vlast. Od admirala Troubridža dobila je puno dečijih igračaka a Florens Harvej ponudila se da besplatno, svojim kolima, obavlja prevoz. Krajem januara 1919. godine bolnica je primila svoje prve pacijente.

U toku prvih meseci svaki krevet u bolnici bio je zauzet, a kroz ambulantu je prolazio veliki broj dece. Sav lekarski posao obavljala je sama, jer je u to vreme bilo veoma malo lekara. U celoj Srbiji svega oko 100 njih je preživelo rat. Zbog svog rada Ketrin Makfejl je bila veoma popularna u Beogradu, pa je tako i uspevala da iz raznih vidova pomoći i donacija održi svoju bolnicu, koja nije imala nikakvih drugih prihoda, a čije izdržavanje je bilo skupo.

Paviljon u Topčideru
U rano proleće 1919. godine bolnica je već bila premala da primi sve one koji su tražili pomoć, a to se naročito odnosilo na sve veći broj dece obolelel od tuberkuloze. Ketrin je u to vreme saznala da na Topčideru, na desetak kilometara od Beograda, postoji jedan otvoreni paviljon koji je i ranije bio korišćen za decu, a koji je tada bio prazan i zapušten. Paviljon se nalazio na brdu, na samoj ivici šume, pa je bio idealan za lečenje svežim vazduhom i suncem, što je, pored dobre hrane i mirovanja, u to vreme bio i jedini lek za tuberkulozu. Ketirn je dobila dozvolu od gradske vlasti i uspela je da obezbedi potrebne popravke i da nabavi opremu i već oko uskrsa 1919. godine paviljon sa 40 postelja bio je spreman da primi svoje prve pacijente. Brigu o paviljonu preuzela je Meri Bejker. Paviljon u Topčideru se uskoro pokazao kao veoma uspešan poduhvat i deca su se u prirodi oporavljala.

Kako se posao sve više širio Ketrin je shvatila da postojeći kapaciteti uskoro neće biti dovoljni za sve veći broj pacijenata, pogotovu zbog toga što se topkom zime otvoreni topčiderski paviljon neće koristiti, pa je počela da razmišlja o proširenju bolnice. Jedna poveća zgrada u ulici Kneza Miloša, u blizini Vojne bolnice, ostala je prazna kada su britanski marinci napustili Beograd i Ketrin je odmah krenula u akciju da dobije tu kuću za svoju bolnicu. Bila je to velika, svetla, solidno građena i očuvana zgrada u kojoj je bilo dovoljno prostora za smeštaj 50 kreveta, pogotovu kada je Ketrin uspela da zameni velike vojničke krevete za prave dečje, kojih je moglo stati znatno više. Pored toga, formirana je i mala operaciona sala za lakše hirurške slučajeve, dok su teži slučajevi upućivani u državnu bolnicu. Uređeno je i veliko polikliničko odeljenje za ambulantne bolesnike. Ova nova bolnica započela je sa radom u novembru 1919. godine i sada to više nije bila neka improvizovana ustanova, već prava zdravstvena ustanova. Zvanično je bila priznata od strane Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca kao prva Dečja bolnica u Srbniji, nazvana Englesko-srpksa dečja bolnica (The Anglo Serbian Children’s Hospital, skraćeno A.S.C.H). Ubrzo nakon otvaranja ove bolnice Ministarstvo zdravlja je zatražilo od Ketrin da prima obolele novorođene bebe iz porodilišta, tako da je bilo oformljeno i posebno odeljenje za novorođenčad o kojima se brinula najiskusnija sestra.

Bolnica u Dubrovniku
Paviljon u Topčideru mogao se koristiti samo u letnjim mesecima i kao takav funkcionisao je sve do 1924. godine, kada je zatvoren. Broj bolesnika stalno se povećavao. Tada je Ketrin došla na ideju da nađe neko mesto na morskoj obali gde bi mogla smeštati tuberkuloznu decu. Uskoro je saznala da na Lapadu postoji jedna vila koja bi bila idealna za tu namenu. Ketrin se obratila lično vojvodi Živojinu Mišiću, koji je tada bio načelnik generlštaba i koga je Ketrin poznavala još sa Solunskog fronta. Kada mu je Ketrin objasnila da bi ta vila u Dubrovniku trebalo da služi kao lečilište i oporavilište za decu on je smesta naredio da se vila preda Englesko-srpskoj dečjoj bolnici na dalje korišćenje. Ketrinina sestra Izabel, koja je u to vreme bila već potupno prešla na rad u Dečju bolnicu, otputovala je u Dubrovnik da vidi zgradu i da pokuša naći opremu za nju. Dok je boravila u Dubrovniku Izabel je čula za jednu napuštenu austrijsku bolnicu kod Zelenike u Boki Kotorskoj i otputovala je tamo da vidi o čemu se radi. Na svoje iznenađenje zatekla je napuštenu, ali potpuno opremljenu bolnicu, sa krevetima, posteljinom i ostalim materijalom i jednog mladog srpskog oficira koji je sa svojim vojnicima sve to čuvao. Bio je to Vasa Srdić. On joj je ponudio da uzme sve što joj treba, a pored toga odmah je organizovao utovar i prevoz opreme do Dubrovnika. Izabel je izabrala 60 kreveta zajedno sa postaljinom i ostalom opremom i vratila se na Lapad. Kako je sama zgrada bila dobro očuvana, bolnica je ovorena u februaru 1920. godine....