Godina izdanja: 1990
ISBN: 86-7129-085-9
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Lav Davidovič Trocki, pravo ime Lev Davidovič Bronštajn (kod Jelisavetgrada 7. novembar 1879 — Meksiko, 21. avgust 1940), bio je ruski revolucionar jevrejskog porekla i političar koji je imao istaknutu ulogu u Oktobarskoj revoluciji i Crvenom teroru koji je odmah nakon revolucije usledio.

Bio je jedan od glavnih organizatora Crvene armije i istaknuti član Politbiroa i CK. Razvio je koncept „permanentne revolucije“. U prvoj sovjetskoj vladi je ministar spoljnih poslova, a 1918—1924. je ministar vojske i pomorstva. Predstavljao je Boljševike 1918. u pregovorima o miru u Brest-Litovsku između Rusije i Centralnih sila. Od 1923. je vođa partijske leve opozicije. 1927. je razrešen svih dužnosti, a 1929 proteran iz SSSR. Ubijen u Meksiku po nalogu NKVD-a.

Bio je peto od osmoro dece koliko su ukupno imali njegovi roditelji, jevrejski seljaci, otac David L. Bronštajn i majka Ana Bronštajn. Vrlo rano, sa svega devet godina otac ga šalje u Odesu na školovanje. Od 1896. uključuje se u revolucionarne aktivnosti, gde spoznaje i Marksizam kome se u početku protivio. U januaru 1898. biva uhapšen sa grupom od 200 članova sindikata gde dve godine provodi u zatvorima između ostalog u Nikolajevu, Hersonu, Odesi i Moskvi. U zatvoru u Moskvi dolazi u kontakt sa drugim revolucionarima gde prvi put čuje i za Vladimira Lenjina. Posle dva meseca zatvora postaje član Ruske socijal-demokratske radničke partije, koja je bila prethodnica Komunističke partija Sovjetskog Saveza. U zatvoru upoznaje Aleksandru Sokolsovsku koju je i oženio u leto 1900. Iste godine biva osuđen na kaznu od 4 godine u egzilu u Sibiru gde sa njim odlazi i njegova supruga sa kojom će za vreme tih dana u egzilu dobiti i dve ćerke Zinaidu i Ninu. Lav ubrzo počinje da piše za `Iskru`, list ruskih emigranata kojim je rukovodio Vladimir Lenjin. U leto 1902. na insistiranje njegove supruge je pobegao iz Sibira tako što se sakrio u kolima koja su prevozila seno. Od tog trenutka počinje da koristi ime Trocki, ime koje će koristiti do kraja svog života. Prema sopstvenim rečima ime je pozajmio od zatvorskog čuvara iz Odese. Nedugo posle bekstva, Trocki odlazi u London gde se pridružuje Lenjinu, Plehanovu, Martovu i ostalim urednicima `Iskre`. Pod pseudonimom `Pero` ubrzo postaje jedan od vodećih autora ovog lista. Krajem 1902. godine upoznaje Nataliju Sedovu, koja ubrzo postaje njegov životni drug. Sa Natalijom će kasnije dobiti i dvoje dece, Ljovu i Sergeja. Avgusta 1903. u Londonu održan je drugi kongres Partije kojem su prisustvovali urednici `Iskre`, gde dolazi do raskola i podele na dve frakcije. Sa jedne strane bili su Lenjin sa svojim pristalicama koji su sebe nazivali Boljševicima i Martova sa svojim pristalicama koji su sebe nazivali Menjševicima. U početku se većina članova `Iskre` priklonila Menjševicima, među njima i Trocki. U narednim godinama dolazi do mnogih promena članova među frakcijama, između ostalog i Trocki napušta Menjševike 1904. Sve do revolucije je opisivao sebe kao `Nestranačkog Socijaldemokratu`, gde je i veći deo vremena proveo u pokušaju da izmiri različite grupe unutar stranke, što je dovelo do mnogih sukoba sa Lenjinom i drugim istaknutim članovima partije. Trocki je za to vreme razvijao sopstvenu teoriju o `Permanentnoj revoluciji`.

Nakon Petrogradskih nereda, u februaru 1905. Trocki se preko Kijeva vraća u Rusiju i odlazi u Sankt Peterburg, međutim već u maju iste godine biva otkriven od strane tajne policije tako da beži u Finsku gde dalje radi na svojoj teoriji o `Permanentnoj revoluciji`. U septembru se neredi šire dalje i stiže podrška moskovskih radnika, što Trocki koristi kako bi se vratio u Sankt Peterburg, gde istog dana drži govor pred Radničkim savetom na Tehnološkom univerzitetu. Trocki preuzima uređivanje novine `Ruski list`, a sa Martovim osniva i novinu `Početak`. Pridružuje se Sovjetu u kom biva izabran za potpredsednika. U decembru `Sovjet` izdaje proglas protiv carističke vlade i njenih spoljnjih dugova. Sledećeg dana vladine trupe upadaju u zgradu u kojoj su držali sastanak `Sovjeti`. Trocki biva uhapšen zajedno sa ostalim `Sovjetima` na osnovu optužbe da su pomagali oružani ustanak. Na suđenju 4. oktobra 1906. je održao jedan od svojih najboljih govora, čime je samo potvrdio reputaciju sjajnog govornika. Ponovo je osuđen na egzil u Sibiru. Dok su se kretali ka Obdorsku u Sibiru, Trocki je uspeo da pobegne i da se ponovo domogne Londona gde prisustvuje petom partijskom kongresu. U oktobru odlazi za Beč gde pomaže u radu austrijske Socijaldemokratske partije. U Beču postaje blizak sa Adolfom Jofeom koji ga uvodi u svet psihoanalize. U oktobru 1908. počinje da izdaje list Pravdu koji se širio ilegalno po Rusiji i čiji je bio glavni urednik sve do 1912. kada je počeo da se izdaje list sa istim nazivom u Sankt Peterburgu. Taj period će obeležiti niz tenzija u partiji, što dovodi do mnogih nesuglasica između Trockog, Menjševika i Boljševika. U januaru 1912, većina boljševičke frakcije, koju je predvodio Lenjin i nekoliko menjševika, na konferenciji u Pragu proteruju svoje protivnike iz partije. Kao odgovor, Trocki je organizovao `Ujedinjenje`, konferenciju socijaldemokratskih frakcija u Beču u avgustu 1912. (tkzv. `avgustovski blok`) i pokušao da ponovo ujedini stranku, međutim pokušaj je generalno bio neuspešan. U Beču Trocki nastavlja da objavljuje tekstove u radikalnim ruskim i ukrajinskim novinama, koristeći često i pseudonim `Antid Oto` (na italijanskom jeziku znači `protivotrov`). Kao ratni dopisnik biva poslat u Kraljevinu Srbiju gde je izveštavao o Balkanskim ratovima. Po izbijanju `Velikog rata` morao je da napusti Beč i pobegne u neutralnu Švajcarsku kako bi izbegao hapšenje kao ruskog emigranta u Austro-Ugarskoj koja se borila protiv Ruske carevine.

Lav Trocki je na početku Prvog balkanskog rata 1912 preko Bitolja stigao u Beograd kao tridesetrogodišnji izveštač o zbivanjima u Balkanskim ratovima, kao dopisnik moskovske Pravde. U to vreme još nije bio boljševik. Trocki je stanovao u hotelu Moskva, u kome su ga liberalni srpski pisci i novinar Moša Pijade učili srpski jezik. Prvi raport iz Beograda je objavio posle dolaska 4. oktobra 1912. godine iz Bitolja.Trocki je prilikom boravka u srpskoj prestonici imao česte susrete sa Dragišom Lapčevićem. Lav Trocki, koji se našao na licu mesta kao ratni dopisnik ruske liberalne štampe, oštro je komentarisao ono što je video u svojim reportažama. Kraljevina Srbija nije bila zadovoljna kako Trocki piše za rusku štampu, pa mu je uskratila gostoprimstvo, zbog čega je Lav Davidovič Bronštajn 1913.godine napustio Beograd.

Bio je u sukobu sa Staljinom i nakon Lenjinove smrti proteran je iz Sovjetskog Saveza. U emigraciji nastavlja borbu protiv Staljina i ta borba polako prerasta u borbu protiv komunizma. Zamerao je Staljinu između ostalog i njegovu teoriju o socijalizmu u jednoj zemlji.

Pod sovjetskim pritiskom bio je primoran da se često seli po Evropi, dok na kraju nije dobio azil u Meksiku 1936, gde ga je, nevino optuženog u čistkama kao glavnog zaverenika protiv Staljina, godine 1940. ubio španski komunista, agent NKVD Ramon Merkader, tako što ga je 20. avgusta 1940. ranio šiljkom za led.[1][2]

Pristalice Trockog su osnovale Četvrtu internacionalu.

U okviru kuće Trockog u Meksiku (Kojokan), nalaze se njegov grob i muzej koji vodi njegov unuk Esteban Volkov.

Trocki nikada nije formalno rehabilitovan za vreme Sovjetske vlade, već je do toga došlo tek 16. juna 2001. godine na osnovu odluke kancelarije Generalnog tužioca.

Autor je više književnih dela među kojima su:

Izdana revolucija
Terorizam i komunizam
Moj život
Permanentna revolucija
Književnost i revolucija
Iz revolucije
Novi kurs - O Lenjinu - Izobličena revolucija

Knjiga I - 350 str.
Knjiga II - 344 str.
Ukupna težina oko 1kg.
Povez: Meki
Izdavač: Gradina, Niš
Biblioteka Relacije
Prvu knjigu preveo Pavle Sekeruš
Drugu knjigu preveo i pogovor napisao Miodrag Radović
Jezik: Srpski (latinica)
Stanje dobro - Knjige su kompaktne; nema tragova vlage i neprijatnih mirisa; tekst je pregledan i u potpunosti čitak; sitnija oštećenja na ćoškovima korica prve knjige; posveta na predlistu prve knjige ispisana hemijskom i stara cena u gornjem desnom uglu iste stranice običnom olovkom; blaga požutelost oboda knjiga; flekice na unutrašnjosti korica; manji broj sitnih podvlačenja i par beležaka na marginama hemijskom; na unutrašnjosti poleđinske korice druge knjige je zalepljena nalepnica nekog slatkiša - verovatno je neko dete mislilo da tako treba :)