Đura Jakšić PonoćTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaBiseri Srpske književnostiPesma „Ponoć“ Đure Jakšića nastavak je pesme „Veče“ s kojom je često bio stavljan pod zajednički naslov „Pod Liparom“. Danas se te dve pesme čitaju odvojeno, pa je pesma „Veče“ nazivana „Pod Liparom„, a pesma „Ponoć“ je ostala pod ovim naslovom. Ipak, čitajući pesme, vidimo da su one ipak tematski povezane, iako se bitno razlikuju jedna od druge. Prva pesma govori o pesnikovom razgovoru s veselim pticama, koje su pokušavale da uteše i razvesele tužnog i razočaranog pesnik, ali u tome nisu uspele. Pesma „Ponoć“ produbljuje tu istu tugu, očaj i nezadovoljstvo životom o kojemu se počelo da govori u prvoj pesmi. Jasno je da se time ova pesma hronološki nastavlja na prvu. Ako se prva dešavala u veče, kako i sam naslov govori, onda se ova dešava u pola noći, kada više nema ptica koje bi mogle da oraspolože pesnika i suprotstave se njegovom crnilu. U pola noći on je sam, prepušten svojim crnim mislima, koje ga samo još dublje vode u očaj, hraneći njegovu bol. Pesnik kao lirski subjekat počinje da haluciniše, priviđa mu se majka pa je zaziva, kao šta se majka obično i zaziva u velikoj boli ili u velikoj sreći. On joj se jada i priča s njom, zamišljajući šta bi ona mogla da mu odgovori. Ali ona je samo u njegovoj glavi, pa ni ne uspeva da bude neka velika uteha.Ova pesma podeljena je u dve celine. Prvu celinu čini strofa od pet stihova i strofa od 29 stihova, a drugu celinu strofa od 28 stihova. Tematski i stilski celine se ne razlikuju, ali ipak primećujemo neke male idejne razlike među njima.Pesma započinje jednostavnim, kratkim stihom „…Ponoć je“. Samo ta jedna izjava stvara zlu slutnju zbog koje očekujemo mračnu, pomalo jezovitu atmosferu pesme. Ponoć je vreme kada je noć već odavno pala, ali je jutro još veoma daleko i svesni smo da svašta još može da se desi pre nego svane zora. Takvu noć opisuje i ova pesma: mračnu pustu i punu duhova, a bez imalo utehe, jer već sledeći stih kaže „U crnom plaštu nema boginja“. Crni plaš metafora je za crnilo noći, verovatno i neba, a odsustvo boginja je odsustvo svega onoga lepoga i pozitivno mističnoga što noć može da donese – zvezda, spokoja, sna…Sazajemo da se pesnik u ovoj noći oseća kao zarobljenik je ističe „slobodne duše to je svetinja“. Motivi „gluho doba“ i „crni čas“ najbolje opisuju kako on doživljava noć koja je još uvek na svom početku. Pesnik od noći očekuje nekakav glas, nešto što bi otkrilo da nije sam, ali ova noć je „nema“. Čuje se jedino talas koji pesnik poređuje s onim koji se valjda na morskoj pučini. Pesnik se pita odakle taj šum, pa postavlja niz retoričkih pitanja, ne očekujući odgovor na njih. Pita se da li su to dusi koji pričaju zemlji ili to zemlja „kune svoje pokore“. Možda nebo putuje da „moju kletvu više ne čuje“. U nekoliko stihova imamo stisku figuru simploku, jer se u tokom strofe u nekoliko navrata na početku stihova ponavlja reč „Il’ „, a ponekad i reč „pa“. Simplokom se ustaljuje ritam pesme, jer ponavljanje čini mantru kojom se naglašavaju glavni motivi tih stihova. Pesnik prikazuje sliku u kojoj su Zemlja i nebo personifikovani:„zvezde plaču, nebo tugujeposlednji put sa zemljom rukuje“A onda iznosi gotovo strašna razmišljanja, u kojima primećujemo pesnikov strah i veliki očaj:„Pa zar da neba svetu nestane?Pa zar da zemlji više ne svane?“Sve zaključuje u tri kratka stiha, dva od pet, a jedan od samo dva sloga. Njima je strava dovedena do vrhunca, a ritam pesme se naglo usporio zbog pauze među stihovima, kako bi se čitaoc zamislio nad predloženom jezovitom misli. Pesnik kaže:„Zar da ostane –tama?…I hod se čuje…“Motiv „hoda“ u crnoj noći bez zvukova može da pripada nečem nadrealnom ili pak nečem sasvim zemaljskom. Ali pesnik nastavlja da govori o tom hodu kao o nekakvoj halucinaciji koju radi sama ponoć, tako personifikujući taj motiv –„Da l’ ponoć tako mirno putuje?Ni vazduh tako tiho ne gazi“A onda nastavlja s retoričkim pitanjima i simplokom koju ostvaruje rečju „Il’ „. Nabraja šta sve može da bude taj zvuk: oblak koji „ide naviše“, bonik koji uzdiše, anđeo koji „melem s neba donosi“… A onda se pita dve oprečne misli „Da ljubav ne ide?… Da zloba nije?“. Pesnik je svestan da taj zvuk može da dolazi i od dobrog i od zlog, pa bilo to s ovoga ili nekog drugog sveta. Što god da jest, pesnik se najviše boji da dolazi nešto šta će da mu prouzrokuje još više bola„Možda se krade da nam popijei ovu jednu čašu radosti?Il’, možda, suza ide žalosti…“Na kraju ovog prvog dela stavlja stih koji je vrhunac straših prizora pesme, kaže „Ili nam mrtve vraća zemljica“. Nakon ovoga pesma se prekida i počinje njen drugi deo. On samo nastavlja s jezivim prizorima, ponovo potpirivši atmosferu iz sumorne u strašne. Kratak stih od samo pet slogova kaže „Vrata škrinuše…“. A pesnik tada usklikne:„O duše! O mila seni“O majko moja! O blago meni“Halucinacija kod lirskog subjekta ovde dostiže vrhunac. Izvor zvuka bio je duh njegove majke – bar je on to tako video. Najpre joj se obradovao, a onda krenuo da priča šta se sve desilo dok je nije bio. Svaki stih govori o jednoj istini, a svaki počinje sa „Mnogo…“. Ovom simplokom pesnik postiže isto šta i s prejašnjom. Ritam pesme ovde postaje ustaljen, stihovi počinju da zvuče kao mantra, motivi nakon ponovljenih reči su još više naglašeni. Tako on kaže da je za ovo vreme doživio mnogo „gorkih istina“, mnogo su mu puta drhtale grudi i mnogo su mu puta ljudi pocepali srce, mnogo je grešio i kajao se, „gorku čašu popio“, te mnogo plakao. Pesnik nakon toga ponovo zaziva majku, kao svoju osloboditeljicu, kao onu koja će da ga uteši i sve stvari popravi, kako to od svojih majki i očekujemo. Najdirljiviji stih u pesmi kaže:„Otkad te, majko, nisam video,nikakva dobra nisam video…“Po tome se vidi koliko mu je ona značila te da je detinjstvo i mladost za pesnika bilo mnogo bolje doba, nego ovo koje provodi bez nje. Lirski subjekat se stavlja u ulogu majke, pa kaže da ona možda misli da mu je dobro je među ljudima i „među bližnjima“. Ali pesnik je tada ubeđuje u suprotno. Kaže da je zlo „biti međ’ njima“. Zlo je zato šta„pod ruku sa zlobom pakost putuje,s njima se zavist bratski rukuje,a laž se uvek onde nahodigde ih po svetu podlost provodi;laska ih dvori, izdajstvo služi,a nevera se s njima druži…“Ovime pesnik iznosi sva svoja mišljenja o drugim ljudima, koji lirskog subjekta ovde, više nego igde, predstavljaju u bajronističkom svetlu. Ovde se vidi pesnikova otuđenost, nepripadanje onima kojima bi trebao da pripada, odbojnost prema bližnjemu i osećaj da je stranac, upravo zato što njega nitko ne prihvata kakvim jest.Poslednji stihovi opet su upućeni majci. U njima je sadržana ideja pesme i poslednji zaključak koji pesnik iznosi izravno, bez da ga je sakrio među nerazumljivim simbolima ili metaforama:„O majko, majko, svet je pakostan,život je, majko, vrlo žalostan…“Primećujemo koliko je ova pesma mnogo sumornija od pesme „Na Liparu“ (ili „Veče) koja joj prethodi. Ova pesma nije elegična, ona nije spora i melanholična; ona o jezivim mislima, halucinacijama i preziru prema svetu govori suvereno i energično, ali time nije ništa manje turobna. Ritam pesme je stalan i ubrzan, a pomaže mu rima koja je gotovo kroz celu pesmu uzastopna.Beleške o autoruĐura Jakšić, pravim imenom Georgije, srpski je pesnik, pripovedač i dramatičar 19. veka. Rođen je 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu. Rođen je u svešteničkoj porodici.Nakon osnovne škole koju je završio u rodnom mestu, otac je hteo da se školuje za trgovca, pa ga je silom upisao u tu školu, ali on je iz nje tri puta pobegao. Nakon toga je upisao i završio nižu gimnaziju u Segedinu, a onda otišao u Temišvar na slikarsku akademiju. Akademiju je pohađao i u Pešti, ali je morao da je napusti zbog revolucije koja se tada događala. Vratio se u rodni kraj i tamo nastavio da uči slikarstvo kod čuvenog slikara Konstantina Danila u Bečkereku. Osim slikanja, usavršavao je i znanje nemačkog jezika.Kao šesnaestogodišnjak dobrovoljno se pridružio revoluciji 1848. godine. Nakon poraza, ostao je razočaran i siromašan. Zbog siromaštva morao je da radi razne poslove, pa menjajući mesta boravka, najpre odlazi u Beograd, a onda i u Beč kako bi nastavio studij slikarstva. Počeo je tada i da objavljuje svoje prve stihove i to u Serbskom letopisu. Ubrzo je morao da se vrati u rodno mesto zbog neimanja novca, ali onda odlazi u Minhen na studij finih umetnosti. Ubrzo je počeo da živi od slikarstva, usput izdajući svoje pesme u listu Sedmica. Odlazi u Novi Sad i tamo se sa svojim savremenicima okuplja oko listova Sedmica i Dnevnik.U raznim delovima Srbije radio je kao učitelj i gimnazijski učitelj slikanja. Živeo je kao boem – u oskudici i jedva izdržavajući svoju porodicu, ali svejedno kao svestrani umetnik. Radio je i u državnoj službi iz koje je otpušten zbog bolesti od tuberkuloze i raznih dugova. Nakon toga dobio je posao u Državnoj štampariji, gde ga je zatekla i smrt. Umro je 1878. godine u Beogradu.Đura Jakšić napisao je 40 drama i tri drame u stihu, i to „Stanoje glavaš“, „Seoba Srbalja“ i “ Jelisaveta“. Pisao je lirsku, epsku i dramsku poeziju, a svoje pesme objavjuje u svim časopisima diljem Srbije. Objavio je zbirku pesama „Pesme“, a najznačajnije epske pesme su mu „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Mučenica“ i druge.Pisao je i prozu. Imao je čak četrdeset pripovedaka i skica za pripovetke, a ipak ostao je najpoznatiji prema svojoj lirici, od koje su najpoznatije i najbolje njegove pesme (ali i najbolje pesme srpske poezije uopće) „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“ i druge.U Srpskoj Crnji se i danas, već više od 50. godina dodjeljuje nagrada Đura Jakšić za najbolju zbirku poezije izdatu na srpskom jeziku.3/2