Žak Konfino Krv nije vodaTvrdi povezДр Жак Конфино (Лесковац, 22. јун 1892 — Београд, 16. август 1975) био је лекар и писац, један од најпознатијих и највиђенијих Лесковчана свога доба. Објавио је десетак књига, приповедака, романа и позоришних дела.[1]БиографијаЊегови преци протерани су из Шпаније у XV веку и живели су као сефардски Јевреји у Цариграду и Солуну да би се крајем XVIII и почетком XIX века доселили у Лесковац, где се Жак и родио 22. јуна 1892. Отац му је био лимар а мајка прва модерна кројачица у тадашњој варошици. Студирао је медицину у Бечу (1910—1914.) и Берну (1916—1918), где је завршио студије. У току Првог светског рата служио је као лекарски помоћник у Ваљеву и Лесковцу и са српском војском доспео у Албанију.У родном граду провео је период од 1920 до 1936. године као лекар, а након тога прешао је у Београд, где је отворио приватну ординацију као стручњак за лечење астме и рендгенологију. Захваљујући Конфину, Лесковац је 1924. године добио први рендген апарат који је он инсталирао у својој приватној ординацији. Био је активан учесник у процесу формирања градског позоришта 1926. године. Две године касније, заједно са доктором Деклевом, отворио је први приватни санаторијум у Лесковцу.[2]Жак Конфино, као лекар и породични пријатељ, проводио је доста времена у кругу породице Велмар – Јанковић. Један весео насмејан, од доброте истопљен мајмунски лик – како га је Светлана описала – доктор Жак Конфино, умео је да усрећи Светлану Велмар-Јанковић на посебан начин. Списатељица се са радошћу сећа зиме 1941. када ју је, болесну, посетио Жак, од милости назван Жакили, и седећи поред ње, засмејавао је и прегледао. А када јој је објаснио да мора да јој да ињекцију и да ће је мало заболети, али само мало, Светлана му се препушта без имало страха. И управо ће Жак угушити у Светлани страх од било које ињекције за читав живот. Штавише, Жак ће за њу бити најбољи човек, исцелитељ са најлепшим осмехом на свету. Зато ће се у њој и родити жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац. Пресрећно лице доктора Конфина у том тренутку заувек ће остати у Светланином сећању.[3]Други светски рат провео је у заробљеништву у Италији. Након ослобођења, вратио се у Београд и радио као лекар Главне војне болнице.[1] Конфино је писао приче, хумореске, путописе и објављивао их најпре у "Лесковачком гласнику", у коме је био један од сталних сарадника, потом у "Јеврејском животу", "Јужном погледу", "Политици", "Српском књижевном гласнику", "НИН"-у, "Медицинском гласнику", „Јежу” и др. У „Политици” су излазиле његове кратке приче и хумореске.[2] Књиге су му преведене на албански, чешки, енглески, мађарски, немачки, пољски, португалски, словачки, турски и др. а он сам, преводио је са немачког и италијанског, а служио се француским и португалским.Конфино се први пут јавља у књижевности тек у својим четрдесетим годинама, и то хумористичким причама.У оквиру сталне етнолошке поставке Градске куће у Лесковцу постоји соба посвећена Жаку Конфину.7/19