Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Žanr: Klasici
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Anri Bejl Stendal - Komplet od 7 knjigaFrancuska književnostIzdavač:Minerva,Subotica - Beograd,1976.Tvrd povez,zaštitni omot,zlatotisak,latinica.Komplet sadrži sledeće naslove:1) KARTUZIJANSKI MANASTIR U PARMI - 572 strane2) CRVENO I CRNO - 612 strana3) ZAPISI JEDNOG PUTNIKA - 666 strana **** NEDOSTAJE ****4) ŽIVOT ANRIJA BRILARA - 399 strana5) ARMANSA / OPATICA IZ KASTRA - 371 strana6) O LJUBAVI - 368 strana7) LISJEN LEVEN - 708 stranaStendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi.Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat.Detinjstvo i mladostIz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „grad svetlosti“ kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.Kasniji život i smrtOd 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je prethodno ostao bez položaja, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer.Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven.DelaCrveno i crno (1830),Parmski kartuzijanski mananstir (1839)Rasprava o ljubaviLisjan LevenŽivot HajdnovIstorija slikarstva u ItalijiRim, Napulj, FirencaRasin i ŠekspirŽivot RosinijevNedovršena autobiografska delaMemoari jednog egoiste (1892),Život Anrija Brilara (1890).10/7