Ivan Goran Kovačić PesmeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruИван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) био је хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар, партизан и учесник Народноослободилачке борбе.[1][2]БиографијаРођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата, Ивана и мајке Јеврејке, Руже (девојачко Клајн).[3] Осим Ивана Горана, имали су још четворо деце — Отона (1903—1981), Розику (1911—1918), Звонка (1916—1958) и Розику (1920—1921).Основну школу је завршио у родном месту, 1923. године, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. У Карловцу је завршио три разреда ниже гимназије, а 1926. се преселио у Загреб и завршио гимназију, матуриравши 1932. године. Још као гимназијалац, И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време, И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио и запослио се као коректор у Хрватском дневнику, загребачком дневном листу и гласилу Хрватске сељачке странке (ХСС), у којем је радио од 1936. до 1940. године.[4] Осим у Хрватском дневнику, радио је и у загребачким Новостима, до 1941. године.[1] Од 1938. године се лечио од плућних болести и често боравио у плућним санаторијумима.[4][5]Као студент славистике на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом.Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело, Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје, Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу.Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу.[4]Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему Јама написао је у партизанима.[2] инспирисан усташким злочинима у околини Ливна, када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године, И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб:У планини мркој нек ми буде хум,Над њим урлик вука, црних грана шум.Љети вјечни вихор, зими висок снијег,Муку моје раке недоступни бријег.9/8