Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
ISBN: Ss
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 20 tak recenica podvuceno crvenom drvenom bojicom, nista strasno! Sve ostalo uredno!

Uredjuje P. Bihaly


Pavle Bihali (mađ. Bihali Pál; Zemun, 8. avgust 1898 — Beograd, 17. jul 1941) bio je srpski izdavač, književnik i prevodilac jevrejsko-mađarskog porekla.

Biografija
Rođen je 8. avgusta 1898. godine u Zemunu.[1]

U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920.[2]

Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literarnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: Džek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima.

Oženio se Bečlijkom Marijom Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana. Sin Ivana Bihalija je Pavle Bihali, aktivni srpski političar i aktivista.

Njegov unuk Pavle je aktivni srpski političar i politički aktivista.

Smrt
Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac, ali tamo nije ostao neuočljiv. Kao poznatog kulturnog radnika, levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Gestapo ga je streljao 17. jula 1941. godine u Marinkovoj Bari, u Beogradu, u prvoj grupi streljanih zatočenika Banjičkog logora.





Kurt Kersten (* 19. april 1891. u Velhajdenu blizu Kasela; † 18. maj 1962. u Njujorku) bio je nemački istoričar, pisac, publicista i novinar.

Mladost i studije
Kurt Konrad Nikolaus Kersten bio je sin Marte Kersten, rođene Knaust, i Kristofa Kerstena, koji su posedovali veliku farmu koja je bila u porodičnom vlasništvu više od 400 godina.

Počev od 1897. godine, Kurt Kersten je prvobitno pohađao privatnu školu Karla Henkela u Kaselu. Godine 1910. završio je Vilhelmsku gimnaziju (srednju školu). Zatim je studirao istoriju i nemačku filologiju u Minhenu i Berlinu, diplomirajući sa odličnim uspehom u februaru 1914. godine sa doktoratom na temu „Volterova Henrijada u nemačkoj kritici pre Lesinga“.

Već tokom studentskih dana, Kurt Kersten je objavljivao članke u časopisu Pan, koji je uređivao pozorišni kritičar Alfred Ker. „To je postalo lojalno prijateljstvo koje je trajalo sve dok oboje nisu emigrirali“, sećala se njegova sestra Elizabet Kersten (1893–1979). [1] Verovatno je da bi Alfred Ker, kada je morao da napusti Berliner Tageblat 1933. godine, voleo da vidi Kurta Kerstena kao svog naslednika na mestu urednika.

Prvi svetski rat
Tokom Prvog svetskog rata, Kurt Kersten je regrutovan u pešadijsku artiljeriju. Borio se u Rusiji i Francuskoj. Njegova sestra je zabeležila učešće svog brata u bici kod Kambrea: „Kersten je učestvovao u prvoj tenkovskoj bici 20. novembra 1917. godine. Predao je svoje dnevnike arhivi u Potsdamu, tvrdeći da bi bili od većeg interesa za ratne istoričare...“ Krajem 1917. godine unapređen je u poručnika. 8. avgusta 1918. teško je ranjen u nogu u blizini Amijena, a njegova baterija je uništena; odlikovan je ordenom za ratne istoričare I i II. Njegova iskustva u ovom ratu ojačala su njegov pacifistički stav.