Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
ISBN: Ss
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis!

1925. god


Vladimir Galaktionovič Korolenko (rus. Vladimir Galaktionovič Korolenko, ukr. Volodimir Galaktionovič Korolenko; 27. jul 1853 — 25. decembar 1921) bio je pisac, novinar, vojnik za ljudska prava i humanitarac ukrajinskog porekla u Ruskom carstvu. Njegovo najpoznatije delo obuhvata kratki roman Slepi svirač (1886), kao i brojne pripovetke zasnovane na njegovom iskustvu izgnanstva u Sibiru. Korolenko je bio snažan kritičar carskog režima iu poslednjim godinama života boljševika.

Biografija
Rani život
Vladimir Korolenko je rođen u Žitomiru, Ukrajina (Volinska gubernija), tada u sastavu Ruske imperije.[1] Njegov otac, ukrajinski kozak, rođen u Poltavi, Galaktion Afanasjevič Korolenko (1810–1868), bio je okružni sudija koji je, „među ljudima svoje profesije, ličio na Don Kihota svojom prkosnom iskrenošću i odbijanjem mita“, kako se kasnije sećao njegov sin.[2][3] Njegova majka Evelina Skorevič (1833–1903) bila je poljskog porekla. U ranom detinjstvu Korolenko „nije baš dobro znao kojoj nacionalnosti pripada i naučio je da čita poljski pre nego što je naučio ruski“, prema D.S. Mirskom. Tek nakon Januarskog ustanka 1863. godine porodica je morala da „izabere“ svoju nacionalnost i odlučila je da „postane“ Rusi.[4] Nakon iznenadne smrti muža u Rovnu 1866. godine, Evelina Josifovna, trpeći ogromne teškoće, nekako je uspela da odgaji svoje petoro dece, tri sina i dve ćerke, sa oskudnim prihodima.[5]

Obrazovanje i prvo izgnanstvo
Korolenko je započeo školovanje u poljskom internatu Rihlinski, a zatim ga je nastavio u Žitomirskoj, a kasnije i u Rovenskoj gimnaziji, koju je završio sa srebrnom medaljom.[3] U poslednjoj godini otkrio je dela Nikolaja Nekrasova i Ivana Turgenjeva. „Tada sam pronašao svoju pravu `rodnu zemlju`, a to je bio svet, pre svega, ruske književnosti“, kasnije je napisao. Takođe je naveo Tarasa Ševčenka i ukrajinski folklor kao glavne uticaje.[2]

Godine 1871. Korolenko se upisao u Sanktpeterburški tehnološki institut, ali je nakon godinu dana provedene u krajnjem siromaštvu morao da ga napusti početkom 1873. zbog finansijskih problema.[3] Godine 1874. preselio se u Moskvu i pridružio se Moskovskom poljoprivredno-šumarskom koledžu. Izbačen je iz njega 1876. godine zbog potpisivanja kolektivnog pisma u kojem je protestovao protiv hapšenja kolege studenta i proteran je u Vologodsku oblast, zatim u Kronštat, gde su vlasti pristale da ga prebace, odgovarajući na molbu njegove majke.[2] U avgustu 1877. Koroljenko se upisao u Sanktpeterburški institut za mineralne resurse gde je postao aktivni član narodnjačke grupe. Osam meseci kasnije, o njemu je izvestio špijun Trećeg odeljenja (koga je izdao prijateljima), uhapšen je i poslat u progonstvo, prvo u Vjatku, zatim u Višnjevolocki okrug (gde je proveo šest meseci u zatvoru), a kasnije u Tomsk. Konačno mu je dozvoljeno da se naseli u Permu.