ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

64023) Spomenica XXXII Klase Vojne Akademije povodom 35to godišnjice 1901 - 1936 , Uredio odbor 1936 , reprodukovano u Vojnogeografskom institutu u Beogradu, 1936.
NEKROLOG

Izginulim i umrlim junacima XXXII klase

Bože moj, kako je to brzo prošlo, a kako nam je svima u živom sećanju, kao da nisu kroz cele decenije godina za godinom proticale, ređajući nove utiske, stvarajući nove uspomene.

Davno je to bilo, na završetku prošlog stoleća, ta 1899 godina, kada je septembarsko sunce prvi put obasjalo svrstane redove novih vojnika u dvorištu stare zgrade Vojne akademije. To su bili pitomci XXXII klase.

Tih je dana malo sunca bilo nad evropskim horizontom, nego su se skupljali teški crni oblaci koji su naveštavali buru, dok je pod našim nogama tle podrhtavalo od podzemne tutnjave i svakog časa pretio je vulkan, da izbije, da prospe ognjenu lavu, da zbriše sve pred sobom....

Na kapiji Istoka, koji je od vajkada primamljivao zavojevače Zapada, stajala je mala srbijanska straža, straža, na prvom, oduvek krvavom bedemu za koji su se s one strane Save i Dunava spremali čelični gromovi, koji su trebali da otvore put duž Morave i Vardara, ka Carigradu i dalje. Dovoljna je bila samo jedna mala varnica, pa da blesne stihiski oganj, kakav istorija sveta nije zapamtila.

Političke prilike u zemlji nisu bile povoljne, ali je ipak, pred očiglednom opasnošću, na vojsku obraćena pažnja. Žurno se oružalo, pa se hitalo i sa spremanjem starešinskog kadra. Odlučeno je da se i broj pitomaca Vojne akademije znatno poveća. XXXII klasa je među ovim velinim klasama bila prva i najveća, bilo nas je dve stotine četiri.

Trebalo je žurno raditi. Za ciglo dve godine pitomačke službe valjalo je savladati celi materijal, pa su fizički napori smenjivali naprezanje intelekta, ali je pusta mladost sve postizavala, pa stizala da i u svome horu, sa oduševljenjem, peva junačke horske pesme, da se i u vitom kolu zatalasa po ritmu našeg orkestra, koji je sa Viktorom Pokornim izvodno i kolo XXXII klase.

2 avgusta 1901, pre trideset i pet godina, otvorila su se na Starom zavodu teška vrata, da propuste 194 oficira XXXII klase.

Oni dečaci koji su na ovu napiju ušli u zavod pre dve godine, sada su opasani mladošću i snagom pošli u vojnički život. Pred zavodom su se rastali, pa krenuli da širom otadžbine rade na njivi vojničkoj.

I sve do jeseni 1912 godine predano su oni orali, sejali i želi; sve do 1912 godine su kroz njihove ruke prolazili regruti i rezervisti, klasa za klasom, generacija za generacijom, dolazili smeteni i zbunjeni, a odlazili čili i okretni junaci; sve do 1912 godine sabi rani su plodovi u žitnicu, ime za imenom unošeno u jedinične spiskove, ime za imenom baš onih koji su u ratovima bili elitni deo naših armija. I ma koliko da je svetla bila uloga oficira XXXII klase u ratu, možda je još veća njihova zasluga za spremu srpskih vojnika, onih legendarnih junaka, koji su uskoro dali prilike celom svetu da im se divi. I nije se dugo čekalo. Dve tri godinice brzo su izbrojale svoje dane, da ustupe mesto godinama, u kojima će XXXII klasa da pokaže svoje viteštvo i ljubav prema naciji, a njeni vaspitnici svoje ratničke sposobnosti.

Sa našeg Juga čuo se vapaj braće naše. Teške su bile njine patnje. S jedne strane od obesnih Arnauta, koji su im, pod zaštitom turskih vlasti, oduzimali imanja; s druge strane od bugarskih četnina koji su se drznuli dalje, da im oduzmu ime srpsko. Zvanični koraci naših vlada ostali su glas vapijućeg, a valjalo je spasavati što se još spasti dade. I već u 1904 godini, kada je jednog dana rumeno sunce granulo sa istoka, opazilo je na padinama Kozjaka i Šare četničke grupice. Njih su vodili junaci noje ovo rumeno sunce na ovim stranama još ne beše ogrejalo. To su bili četnici oficiri XXXII klase, koji su prvi doneli junačka srca svoja prepuna krvi, da je štedro izliju za braću svoju.

A od 1912 godine zaratilo se, nastale su krvave borbe za oslobođenje, da se od 1914 produže borbe za ujedinjenje. Niz bezbroj nih okršaja ređao se jedan za drugim, bez predaha i bez milosti, okršaja do ekstremnih granica fizičke i moralne snage, do krajnjeg daha i iznemoglosti, do zadnjeg čoveka, do poslednje kapi krvi. Kroz dugih osam godina besnelo je očajno kolo po krvi i ruševinama, na koje su, uz zaglušnu grmljavinu, ognjevi eksplozija bacali strašnu svetlost. Svako brdašce pitome otačastvene grude i svaki krš stare carske zemlje poslužili su kao očajna uporišta neumitne borbe i kao sjajni svedoci naše beskrajne ljubavi prema otadžbini.

I što je posle strašne kataklizme venac triumfa ukrasio krvavo čelo srpskog pobednika, velika i vrlo velika je zasluga oficira XXXII klase , koji su na Kumanovu , Bitolju i Bregalnici vodili junačke čete, baterije i eskadrone ,a docnije bili na čelu pobednih bataljona i diviziona.

Nekoliko naših drugova nije doživelo velike dane ratovanja , jer ih je smrt ranije ugrabila ,a veliki broj drugova izgubili smo posle ratova. Napori i naprezanja iscrpili su njihove snage , pa su promenuli svetom , zaklopili oči svoje sretni što su i svojom poštenom službom u ratu toliko doprineli izvođenju velikog dela , o kome su tolike generacije snevale.

Kada se bude pisala istorija poslednjih ratova, kada se budu nabrajali teški dani i u njima mnogobrojni, krvavi, junački megdani, neće se moći preći ćutke preno grandiozne uloge oficira XXXІІ klase, koji su vodili preko stotinu tisuća najelitnijih boraca, jer nije bilo većeg okršaja, u kome nije bilo viteških podviga naših drugova, od kojih je pedeset i šest palo, ili od junačkih rana umrlo.. Pedeset i šest od sto dvadeset četiri, skoro svaki treći!

Tih pedeset i šest imali su glavne uloge u dugogodišnjoj turneji, izvođenoj širom Balkana i po peščanim poljima Dobrudže. Tom prilikom bilo je priređeno bezbroj krvavih koncerata, na kojima su u stihisnom besu treštali strahoviti ratni instrumenti, sa uraganskom tutnjavom, u kojoj su se gubili viteški usklici. I tih pedeset i šest pali su jedan za drugim, nisu doživeli kraj krvave turneje, nisu čuli buru od aplauza kojima je ceo svet izražavao divljenje srpskim Vitezovima.

Tih pedeset šest, koji su ponos XXXІІ klase, ta četa mrtvih junaka, danas su pedeset i šest zagrobnih spomenika od junačkih kostiju, pedeset i šest nemih ali toliko rečitih dokaza o ljubavi za Otadžbinu i Kralja, o svesti za dužnost, najzad, pedeset i šest velikih i ozbiljnih opomena za one koji dolaze.

Slava pokojnicima XXXII klase!

mek povez, format 21 x 29 cm , ilustrovano, ćirilica, XXXVI + 223 strane , trag grafitne olovke po naslovnoj korici , na stranicama II -III odsečen deo margine , osim toga knjiga kompletna i čista,