Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
ISBN: Dubrovačka trilogija govori o padu Dubrovačke republike, jedno od najlepših i najkvalitetnijih dela južnoslovenske književnosti uopšte,
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Dubrovačka trilogija Ivo Vojnović 1902,g *6984*/2024

naklada Matice Hrvatske 1902,g
autor Ivo Vojnović
Tvrd povez,latinica, 156, strana, format 19,5 x 13 cm, težina 200, grama
stanje dobro, par strana ima nesto malo vrlo podvučenog teksta olovkom, malo saniranih par listova, ..videti stanje na slikama predmeta

Dubrovačka trilogija je književni triptih Iva Vojnovića nastao u Dubrovniku u periodu od 1895. do 1901, najuspelije delo ovog pisca koje govori o padu Dubrovačke republike, jedno od najlepših i najkvalitetnijih dela južnoslovenske književnosti uopšte, „nenadmašno dramsko delo kojim bi se ponosila svaka književnost”.[1]

Ovo delo predstavlja, kako to sam pisac kaže, „tri struka: lovorike, pelina i vrijesa” koje polaže na grob svog oca „da u hladu čempresa na Mihajlu ne uvehnu”. To je, najpre, zalazak sunca Slobode, stupanjem Loristonove vojske u Dubrovnik (prvi deo: Allons enfants!); zatim surovo propadanje gorde vlastele (drugi deo: Suton) i, najzad, na prekretnici, u tami uspomena, poslednji odsjaj nekadašnjeg gospodstva (treći deo: Na taraci).

Ivan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski[1] književnik, pravnik,[2] i akademik. Vojnović je bio član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu. Poticao je iz poznate srpske[3][4] porodice Vojnovića.[5]

poreklo i porodica

Rodna kuća Ive Vojnovića
Grof (konte) užički Ivo Vojnović je poreklom iz srpske pravoslavne porodice venecijanskih grofova (conte veneto) Vojnović iz Herceg Novog,[6] koja je oko 1690. iz Popova Polja došla u Herceg Novi. Vojnovići iz Herceg Novog su smatrali da vodi poreklo od srednjovekovne srpske vlasteoske porodice Vojinović-Altomanović[7]. Iako se ne može pouzdano utvrditi i dokumentovati porodična veza između srednjovekovnih Vojinovića i Vojnovića iz Herceg Novog, Venecijanska republika 1771. i Habzburška monarhija 1815, potvrdila im je pravo korišćenja porodičnog grba koji je identičan sa grbom srednjovekovnih Vojinovića i korišćenje titule užičkih grofova jer je Užice bilo sedište srednjovekovnih Vojinovića[8]

Iz porodice Vojinovića iz Herceg Novog bilo je više ruskih oficira, kao što su su admiral grof Marko Vojnović, jedan od osnivača ruske Crnomorske flote .[9], potom kontraadmiral Jovan (Ivan) Vojnović, general konjice Aleksandar V. Vojnović i dr[10]. I pradeda Iva Vojnovića bio je ruski oficir major grof Đorđe Vasiljević Vojinović (1760—1821), koji se nakon osvajanja Ankone 1799. oženio Italijankom katoličke veroispovesti iz Ankone Kasandrom Angeli Radovani (1748—1837). Njihov sin konte užički Jovan Vojnović (1811—1837), umro je mlad u 26. godini života i ostavio je dva maloletna sina Konstantina i Đorđa i udovicu Katarinu Vojnović, rođ. Gojković (crnogorskog porekla), čija majka je bila iz porodice mitropolita karlovačkog Stevana Stratimirovića. Udovica Katarina Vojnović udala se u katoličku italijansku porodicu Pelegrini, a sinovi od 5 i 4 godine su otišli kod bake po ocu, Kasandre Vojnović, rođ. Angeli Radovani, koja ih je ubrzo upisala u dubrovačku katoličku školu pod upravom jednog katoličkog kaluđerskog reda, gde su deca tokom školovanja pokatoličena[11] Konstantin Vojnović, otac Iva Vojnovića ostao je u katoličkoj veroispovesti, dok se njegov godinu dana mlađi brat Đorđe vratio u pravoslavlje i kasnije je bio predsednik opštine Herceg Novi i jedan od vođa Srpske stranke u Dalmatinskom saboru, nakon podele Narodne stranke na srpski i hrvatski deo.

Ivo Vojnović je stariji sin grofa užičkog Konstantina-Koste J. Vojinovića (1832—1903), pravnika, univerzitetskog profesora i Marije Seralji (Serragli) (1836—1922) iz Dubrovnika, kćerke Luja Luiđija de Seraljia (Luigi de Serragli) (1808—1902), trgovca čiji otac je iz Imole u Italiji došao u Dubrovnik. Ivo Vojnović imao je mlađeg brata Luja i tri sestre, Katicu, Eugeniju i Kristinu.

Mlađi brat konta Iva Vojnovića konte užički dr Lujo K. Vojinović (1864—1951) doktorirao je prava u Gracu, bio je dubrovački advokat, 1896. sekretar crnogorskog kneza Nikole a zatim ministar pravde Knjaževine Crne Gore, opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu, (1901—1903), a od 1904. do 1906. guverner kraljevića Aleksandra Karađorđevića u Beogradu, na dvoru Petra I Karađorđevića. Između 1907. i 1911. u Bugarskoj je pripremao teren za srpsko-bugarski sporazum. U Crnu Goru se vraća 1912, kao šef kabineta kralja Nikole. Od 1913. do 1914. delegat Crne Gore na Londonskoj konferenciji i potpisuje u Londonu mir sa Turskom, 28. maja 1913.
Književni radovi
Vojnović je ušao u književnost 1880. kada mu August Šenoa u „Viencu“ objavljuje pripovetku Geranijum pod pseudonimom Sergej P. Sledećih 7 godina je isključivo pisao beletrističku prozu. Matica hrvatska mu 1884. godine objavljuje novele Perom i olovkom[14] pod istim pseudonimom, kao i pripovetku Ksanta dve godine kasnije. Njegova proza je sentimentalno vezana za Dubrovnik i Split gde je proveo svoju ranu mladost kao i lirika Lapadski soneti. Popularnost koju je postigao svojim dramama nepravedno je zapostavila ove prve radove. Prva njegova drama je Psyche 1889. U periodu od (1893 — 1900) prilikom svog prvog dužeg boravka u Dubrovniku piše svoja najbolja dela, dramu Ekvinocij i Dubrovačku trilogiju inspirisane životom njegovog rodnog mesta. Dubrovačka trilogija je zapravo dramska hronika o propasti Dubrovačke republike u kojima je opisao pad Dubrovačke republike, u istorijskom trenutku ulaska Francuza u Dubrovnik, propast deklasirane vlastele i njeno nesnalaženje u okviru političke i socijalne problematike na prelazu dva veka.

Kritika

Savremena hrvatska Vikipedija i stara hrvatska štampa (1914) su u neskladu oko narodne pripadnosti Ive Vojnovića.
Lazar Tomanović je imao sukob sa Vojinovićima. O njima je zapisao da je kuća Vojinovića bila jedina pravoslavna u Boki, među kućama katoličkim i da su kontiju dobili kroz dugo Mletačko doba. Marko Vojnović je u Rusiji dobio visoki vojnički čin. Ta porodica je ostavila trag u istoriji Dalmacije.[15] Austrija je Vojinovićima priznala titulu konta i oni su je čuvali. Kuća Stratimirovića je bila u srodstvu sa kućom Vojinovića. Deda Iva Vojinovića imao je dva sina: Kosta i Đura. Kosta je kršten u manastiru Savina, a otac mu je sahranjen u Savini. Udovica mu je bila katolikinja, za katolika se preudala i decu je pokatoličila. Kosta je bio i suviše katolik, pa su mu se i popovi u Zagrebu rugali. Đuro je bio sekretar generala Stratimirovića, pa se tu predstavljao i kao pravoslavac. On je kao mali nosio torac u pravoslavnoj crkvi, a kada su doneli smrtne ostatke njegovog sina u Herceg Novi, sahranio ga je katolički pop. Kosta se oženio ćerkom Seralia, italijanskog konzula u Dubrovniku, pa je tu i ostao. Imao je dva sina i tri ćerke, od kojih je jedna bila udata za francuskog publicistu, tako je i ona s mužem pisala o jugoslovenskim narodima. Koliko je Ivo bio Hrvat, toliko je Lujo[16] bio Srbin (s njim je imao lične sukobe). Njihova sestra je u pariškoj reviji pisala da kada bi Srbi vladali u našoj državi, da bi to bilo isto kao da francuski Crnci dođu na vladu u Parizu. Tomanović je zamerao što se Ivo predstavljao u Beogradu kao potomak dubrovačke vlastele, iako su mu otac i mnogi preci rođeni u Herceg Novom, i pitao se kakav je to plemić, koji se odriče svojih predaka i svoje otadžbine. Tomanović se čudio da svakog Srbina ne vređa Ivina Smrt majke Jugovića, kao što su Nikolu Đorića uvredili kosovski junaci Meštrovića.[17]

Dela
Geranium, Vienac (1880) I-II
Perom i olovkom, Zagreb (1884)
Ksanta, Zagreb (1886)
Psyche, Zagreb(1889)
Ekvinocij, Zagreb (1895)
Dubrovačka trilogija, (Allons enfants!..., Suton, Na taraci) Zagreb (1903)
Smrt majke Jugovića, Zagreb (1907)
Gospođa sa suncokretom, Zagreb (1912)
Lazarevo vaskrsenje, Dubrovnik (1913)
Akordi, Zagreb (1918)
Imperatrix, Zagreb (1918)
Maškerate ispod kuplja, Zagreb (1922)
Prolog nenapisane drame, Beograd (1929)
Ivo Vojnović nije imao dece, njegov brat Lujo Vojnović imao je dve kćerke čije potomstvo živi u inostranstvu.