ISBN: .
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Godina izdanja: Posle 1950.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Илија Вукићевић: ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА књига друга
Издавач: НАРОДНА ПРОСВЕТА, Београд, 1929.год.
Тврди повез, 416 страна, ћирилица.
Пристојно очувано.
`Илија Вукићевић (1866–1899)
Књижевни пут Илије Вукићевића, нарочито његов почетак, обележио је приповедач који је похвалио његову даровитост, али га подсетио да треба више да чита – Лаза Лазаревић. Није то ништа необично, будући да старији писац има у то време читав низ следбеника који се на његовим приповеткама уче или их подражавају. Сличност је, у овом случају, понекад врло уочљива. Илијина приповетка „У новој кући”, на пример, врло подсећа на Лазаревићеву „Први пут с оцем на јутрење”. Отац напушта породицу због својих грешних склоности, да би се на крају приче тргнуо, отрезнио и вратио најближима, а цео догађај износи нам младић, син домаћина кога је грех довео до тога да готово потпуно уништи породично огњиште. Основна мисао иста је код обојице приповедача, с тим што је код Лазаревића у питању очева коцкарска страст, а код Вукићевића љубав према неваљалој жени.
Упркос очитој сличности, књижевни критичари нас упућују да прочитамо ову приповетку, али и многе друге у којима Илија следи свог „учитеља”, и сазнамо како оно што је „већ виђено” постаје ново дело. Вукићевић, такође, пише тада омиљене сеоске приповетке, у којима нарочиту пажњу посвећује породичним односима. Оно што га издваја јесте то што у сеоску приповетку уноси један нови свет, свет људи који живе на турској граници. Сабране у збирку, те приче објављене су под насловом „Арнаутске слике” (1890). „Још једна српска регија добила је свог приповедача”, пише Милисав Савић мислећи на ове приповетке. Приче су далеко од сеоске идиле, напомиње овај књижевни критичар, то је свет који „почива на сили, разбојништву, отимачини, превари”.

Кад је почео да се удаљава од реализма и уноси фантастичне елементе у своје причање, Вукићевић више није следбеник онога што је било већ претеча онога што ће тек доћи. Последњи низ његових приповедака неодољиво подсећа на народне бајке чији су мотиви уплетени у необичне догађаје пуне сатире, алегорије и гротеске. Најпознатије дело на коме је Илија применио ову необичну формулу и у које је умешао све ове стилске поступке и књижевне фигуре је „Прича о селу Врачима и Сими Ступици”.
Кад је помињу у стручној литератури, проучаваоци најчешће не пропуштају да нам нагласе да ова бајковито-фантастична приповетка најављује великог мајстора сатире и алегорије, Радоја Домановића.
„Никад божје око није милостивије погледало са неба на земљу, но кад се зауставило над Врачима и његовим народом... Али једног дана обрте Бог сам главу од Врачана, те воденица прште по среди, људи подигоше носеве у вис, а куће, као печурке после кише, набубреше од зла и свађе, па и сама црква потону дубље у земљу и њени се дрвени зидови распаднуше на све четири стране. Тога се дана одједном замрси стара слога и љубав међу Врачанима, и то све зато што неко тада рече, као уз реч, како међу свима њима има и паметних и паметнијих него да се од најпаметнијих избере један, па нека суди осталима, јер, како онај рече, није ни право да му се толика памет узалуд прелива.”
Тако Илија почиње причу о ђаволском замешатељству које је натерало до тада добре Врачане да се залећу једни на друге где год се нађу и ударају као овнови главама, не би ли утврдили чија је глава тврђа, односно ко је, по некој уврнутој логици, самим тим и паметнији. Већ сасвим изубијане од суманутих мегдана треба да их спасе Сима Ступица, мештанин с најмањом главом, али с урокљивим зеленим очима. Из белог света у коме сусреће дивове и механџију патуљка, малог створа старијег од смрти, мудрог Ћетена који му поставља загонетке, Сима треба да донесе Врачанима лек и заустави необично насиље које је завладало међу њима.