Tematika: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
ISBN: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Prirucnik za mjernike, sumare, gospodare, prakticne cinovnike i pravnike

Napisoa: Franjo pl. Kruzic

sa 323 slike i 1 tablicom

1911. god.

Franjo Kružić, mjernik, civilni inženjer (1852. – 1920.).

Život
Biografija
Bio je mjernik grada Križevaca. U Viši zavod Gospodarsko-šumarskog učilišta u Križevcima došao je 1878. kao suplent, a 1879. imenovan je učiteljem tehničke struke. Godine 1882. imenovan je profesorom. Predavao je Geodeziju, Mehaniku, Gospodarsko i Šumarsko graditeljstvo, Kulturnu tehniku, te je podučavao Tlovidno i Graditeljsko crtanje, a vodio je i praktične vježbe iz Geodezije, a na Ratarnici Mjerstvo. Godine 1899. otišao je za profesora na Srednjoj tehničkoj školi u Sarajevu, gdje je predavao do umirovljenja 1908.

Doprinosi
Autor je dviju knjiga na hrvatskom jeziku Fotogrametrija i praktični dio tahimetrije i Praktična geodezija ili zemljomjerstvo.



Geodezija je naučna disciplina koja se bavi merenjem i prikazivanjem Zemlje,[1] njenog gravitacionog polja,[2] i geodinamičkih pojava kao što su: pomeranje polova, plima i oseka i gibanje zemljine kore. Osobe koje se profesionalno bave geodezijom zovu se geodete. Geodezija se ubraja među najstarije nauke.

Možemo reći da je geodezija naučna disciplina koja se bavi premerom zemljine površine, unosom podataka u katastar i prikazom te površine izradom planova i karata. Planovi i karte izrađuju se na osnovu podataka prikupljenih na terenu različitim geodetskim instrumentima i različitim metodama rada. Ti podaci omogućavaju da svi objekti na površi zemlje, ispod nje kao i u vazduhu, koji čine sadržinu plana ili karte, zadrže svoj oblik i međusobni položaj.

Karte i planovi imaju izuzetan značaj za privredni i društveni razvitak društva, kao i strateški značaj za vojne potrebe. Takođe, karte omogućavaju upoznavanje sa našom i drugim zemljama. Geografija se ne može uspešno izučavati bez karata. Zahvaljujući njima dobija se jasna predstava o geografskom položaju pojedinih zemalja i kontinenata. Bez njih bi bilo nemoguće organizovano komuniciranje ljudi i prevoznih sredstava. Njihov značaj je veliki i bez njih, bilo bi nemoguće živeti u savremenom svetu.

U geodeziji se uglavnom mere uglovne i linearne veličine. Njihovom obradom dolazi se do različitih podataka, kao što su pravougle koordinate i nadmorske visine pojedinih tačaka.

Istorija geodezije
Prvi tragovi geodezije nalaze se kod starih antičkih naroda: Vavilonaca, Asiraca, Egipćana i Grka. Veliki sistemi za navodnjavanje izgrađeni u Mesopotamiji, kao i regulacija reke Nila sigurno su iziskivali neka znanja o merenju. Nažalost, o njima ne postoje nikakvi pisani tragovi.

U delu „Istorija astronomske škole“ prof. Milutina Milankovića se nalazi:

Egipat je bio kolevka geometrijske nauke, a da je to postao ima svoj naročiti uzrok. Onde skoro i nema kiše i ceo taj kraj bio bi pustinja kao i drugi veliki delovi severne Afrike, kad ga Nil ne bi navodnjavao. Ta silna reka izliva se skoro svake godine iz svoga korita, plavi svu okolinu i ostavlja na njoj plodonosan talog, koji obećava bogatu žetvu. No pre nego što se pristupi sejanju, bilo je oduvek potrebno da se zamuljene ili razlokane granice pojedinih imanja uspostave i predaju oporezovanim posednicima na obradu. A taj posao razgraničavanja imanja mogućan je samo pomoću geodezije. Iz te potrebe rodila se u Egiptu geometrija kao neophodna praktična nauka.


Iz citiranog stava zaključuje se da se geodezija razvila kao praktična geometrija radi praktičnih potreba premeravanja zemljišta. Znatno kasnije pojavio se termin „geodezija“ od grčkih reči „geo“ (zemlja) i „deo“ (deliti), odnosno „deoba zemlje“.

Do Pitagore smatralo se da je Zemlja ploča okružena morima i okeanima. Posmatrajući na otvorenom moru pojavu i nestanak brodova, Pitagora je pretpostavio da je Zemlja loptastog oblika, što je kasnije potvrdio Aristotel.


Eratosten je približno tačno izračunao obim Zemlje
Saznanje da je Zemlja loptastog oblika inspirisalo je tadašnje naučnike da odrede njene dimenzije. Poznati aleksandrijski geodeta Eratosten zapazio je, da se u Asuanu u letnjem periodu, Sunce ogleda u bunaru, dok u Aleksandriji, koja je severno od Asuana, ovu pojavu nije zapazio. To znači da je u Asuanu tada Sunce bilo u zenitu. Pomoću dosta primitivne sprave (skafian) izmerio je u Aleksandriji ugao φ između pravca ka Suncu i zenita. Ugao φ iznosio je pedeseti deo punog kruga. Pored toga odredio je i rastojanje od Asuana do Aleksandrije s = 5000 stadija (stadija je stara mera za dužinu). Na osnovu ovih podataka odredio je da obim Zemlje iznosi 250.000 stadija. Ovo su prvi podaci o veličini naše planete.

Sve do XVII veka smatralo se da je Zemlja u obliku lopte. Isak Njutn je prvi konstatovao da Zemlja nema oblik lopte, već je, koristeći teoriju o privlačnosti tela, pretpostavio da je Zemlja oblika obrtnog elipsoida. Uz pretpostavku da je u svom nastanku Zemlja bila usijana tečna masa, koja je rotirala oko svoje ose, oblik Zemlje morao se formirati kao obrtni elipsoid (obrtni elipsoid je telo koje nastalo rotacijom elipse oko manje ose). Pobuđena saznanjem da je Zemlja oblika obrtnog elipsoida, Francuska akademija nauka upućuje dve ekspedicije, jednu što bliže Ekvatoru, u Peru, a druga što bliže Severnom polu u Laponiju. Zadatak ovih ekspedicija bio je da se potvrdi ili demantuje pretpostavka da je Zemlja oblika obrtnog elipsoida. I zaista na osnovu merenja, utvrđeno je da jednom stepenu geografske širine u blizini pola odgovara veća dužina luka meridijana nego na Ekvatoru. Ovi podaci nesumnjivo su potvrdili da je Zemlja spljoštena na polovima, a razvučena na Ekvatoru. Time je naučno potvrđena Njutnova teorija o obliku Zemlje.

U to vreme dužine lukova meridijana određivalo je više država na različitim geografskim širinama. Na osnovu svih izvršenih merenja trebalo je odrediti najpouzdanije vrednosti dimenzija Zemlje. Drugim rečima, pojavio se problem izravnanja rezultata izvršenih merenja. Među prvima, ovim se problemom bavio Ruđer Bošković. On je kao polazni stav pri izravnanju usvojio da su popravaka vrednosti izvršenih merenja bude minimum. Ovakav pristup izravnanja merenih vrednosti nije našao praktičnu primenu.

Kasnije je Gaus, 1809. godine, postavio osnove teorije izravnanja rezultata izvršenih merenja uz uslov da suma kvadrata popravaka vrednosti merenih veličina bude minimum. Teorija izravnanja, koju je definisao Gaus još uvek se koristi pri matematičkoj obradi rezultata merenih veličina u geodeziji. Poslednjih godina ova teorija doživljava izvesne modifikacije u smislu njenog uopštenja. Time su znatno proširene mogućnosti teorije najmanjih kvadrata.