Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: 436
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Ivo Ćipiko (13. januar 1869 — 23. septembar 1923)[1] bio je istaknuti srpski pripovedač iz Dalmacije, italijanskog porekla. Iako nije pisao pod neposrednim uticajem svog zemljaka Sime Matavulja, on mu je po nizu svojih književnih obeležja i težnji vrlo blizak. Naročito ih vezuje naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage koju otkrivaju u malom čoveku. Ćipiko, poput Matavulja, opisuje dalmatinski život ili, tačnije, dva dalmatinska područja koja se geografski i kulturno veoma razlikuju — Primorje i Zagore.[2] Ćipiko je mnogo više od Matavulja ostao veran zavičajnom regionalizmu.

Biografija
Slično Medu Puciću, Matiji Banu, Valtazaru Bogišiću, Marku Caru i nekim drugim srpskim književnim i kulturnim radnicima iz zapadnih krajeva, Ivo Ćipiko je bio Srbin katolik.[3] On potiče iz italijanske patricijske porodice Ćipiko (Cippico) poreklom iz Rima, u kojoj su od davnina negovani humanistička tradicija i književni rad. Jedan od njegovih predaka bio je čuveni Koriolan Ćipiko (lat. Coriolanus Ceppio), humanista i novolatinski pisac 15. veka.[4] U „Ćipikovoj palati“ u Trogiru pronađena je sredinom 16. veka „Trimalhionova gozba“, jedini sačuvani deo iz romana „Satirikon“ rimskog pisca Petronija. Iz te porodice su italijanski pesnik Alvizo i splitski nadbiskup Ćipiko. Predak Lujo Ćipiko se nadaleko pročuo boreći se protiv turskih galija. S padom Mletačke republike porodica Ćipiko počela je siromašiti i približavati se običnom narodu, pa je majka Iva Ćipika bila pučanka.

Rođen u Kaštel Novom, između Splita i Trogira, Ćipiko je još iz detinjstva poneo duboku privrženost slobodnom, nesputanom životu u prirodi i snažnu simpatiju prema težacima i težačkom životu.[2] Obe sklonosti su odigrale značajnu ulogu u životu i u delu ovog pisca. Kad su ga kao dečaka dali u fratarsku gimnaziju u Sinju, on je, ne mogavši da izdrži krutost i stegu školskog režima, pobegao iz semeništa i opredelio se, ne slučajno, za šumarski poziv. Semenište ga je odvajalo od prirode, zatvaralo ga u mrtve dogme i beživotni moral, a šumarski poziv ga je vratio prirodi i omogućio mu da živi s narodom. Završio je 1890. godine stručnu školu u Križevcima i postao šumar.[1] Kasnije je unapređen u nadšumara na ostrvu Hvaru, u Vrlici i Dalmatinskoj Zagori. U dodiru sa narodom Ivo menja svoja uverenja i od romantičara postaje realista, koji iskustva pretače u književnu formu. Započeo je književni rad pod snažnim uticajem srpskih pisaca romantičara: Janka Veselinovića, Paje Markovića Adamova, Milorada Popovića Šapčanina, Milana Milićevića i Laze Lazarevića. Ćipiko će ubrzo krenuti svojim putem jer ga je na to gonilo njegovo bogato poznavanje života, umjetnička iskrenost i odvažnost, osjećanje potrebe da rekne istinu o tom životu. U Kraljevinu Srbiju je prešao 1912. godine i primio `srpsko podanstvo`.[5]

Njegovo opredeljenje za srpsku književnost i kasniji prelazak u Srbiju, gde je kao ratni dopisnik učestvovao u balkanskim ratovima, a za vreme Prvog svetskog rata pratio srpsku vojsku u izgnanstvo, bilo je prouzrokovano, osim nacionalnim oduševljenjem i naklonošću jednog zapadnjaka, razočaranog u evropsku civilizaciju, prema zemlji koja je u njegovim očima nosila nešto od onog iskonskog, pravog, prirodnog života kome je težio. Ogroman ugled Srbije na čitavom jugoslovenskom prostoru i privlačnost srpske književnosti delovali su u istom pravcu. Prve podsticaje je našao u istoj onoj školi koja ga je u svemu drugom odbijala, u fratarskom semeništu u Sinju. Među njegovim profesorima, fratrima, nalazio se i jedan istinski ljubitelj književnosti i jugoslovenski nacionalista. On je budućem piscu donosio dela srpskih pripovedača i narodne pesme.

Iako sin Italijana i Hrvatice, Ivo je nadahnut srpskim narodonosnim pokretom u Dubrovniku osamdesetih godina 19. veka, našao sebe među Srbima. Novi identitet je učvrstio tokom veličanstvene srpske epopeje, učestvujući i sam u oslobodilačkim ratova Srbije 1912-1918. godine. Zanesoh se i postadoh Srbinom, napisao je kasnije Ćipiko.

Stvaralaštvo
Prvi, mladalački pokušaji, nekoliko pesama i jedna crtica, bez stvarne vrednosti, izašli su 1885, a zatim ništa nije objavljivao više od deset godina, sve do 1897, kada se s pričom „Pogibe k`o od šale“ predstavio kao zreo pripovedač. Ona je nastala, kao što je sam pisac izneo, pod neposrednim uticajem Janka Veselinovića i njegovih seoskih pripovedaka. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka „Primorske duše“ (1899) objavio je u Zagrebu. Kad je hrvatska kritika pozdravila u njemu novu zvezdu hrvatske književnosti, on je dao izjavu da nije hrvatski, nego srpski pisac[6].

Njegova ostala dela izlazila su u srpskim kulturnim centrima, i to ćirilicom. Objavio je još četiri knjige pripovedaka, „Sa jadranskih obala“ (1900), „Sa ostrva“ (1903), „Kraj mora“ (1913), „Preljub“ (1914), dva romana, „Za kruhom“ (1904) i „Pauci“ (1909), dva dramska pokušaja, „Na Granici“ i „Volja naroda“, oba bez stvarne vrednosti, potom memoarsku, ratnu prozu, inspirisanu Balkanskim i Prvim svetskim ratom, „Utisci iz rata“, „Na pomolu“, „Iz ratnih dana“ 1912—1917, „Iz solunskih borbi“, „Iz ratnog dnevnika“, čija je vrednost pretežno dokumentarna i žurnalistička.

Okrenutost socijalnoj tematici karakteristična za ceo srpski realizam dobila je u Ćipiku svog najizrazitijeg i najdoslednijeg protagonistu. U nizu pripovedaka i u oba romana on je prikazao surovu borbu seljaka za hleb i goli život, prikazao je poslodavce koji iskorišćavaju seljačku radnu snagu kao životinjsku, njihovu ravnodušnost pred težačkim patnjama. Prvi njegov književni obračun s temom socijalne bede nalazimo u pripoveci „Na povratku s rada“, iz zbirke „Primorske duše“: surove prirodne okolnosti, suša koja sažiže sve i kiša što prodire do kože, plavi naselja, odnosi plodove rada, kao da se udružuju sa bezdušnošću gazda koji hoće iz svojih nadničara da isisaju poslednje kapi znoja i krvi.

Socijalna tema ostvarena je s najviše doslednosti u „Paucima“, delu koje je Jovan Skerlić nazvao „novim socijalnim romanom“.[7] Njegov junak, mladi planinac Rade Smiljanić, uzaludno pokušava da se iščupa iz duga koji mu je otac ostavio u nasledstvo. On se oseća nemoćnim i nezaštićenim pred zlom kojem nema leka. Naime, da bi se oslobodio jednog duga, on upada u drugi, još veći, i to uvek kod istog zelenaša. Što se više vraća, dug, umesto da opada, neprestano raste dostižući na kraju takve razmere da je celo imanje jedva dovoljno da ga otplati. Zelenaš liči na ogromno čudovište, na aždaju razjapljenih čeljusti, čijoj nezasitosti nema leka, koja uvek traži nove žrtve. Na kraju romana, Rade se obračunava s gazdom — krvopijom, na način junaka starih legendi, on poteže nož i ubija ga.

Ćipikova socijalna tematika povezana je s njegovom osobenom filozofijom života. U osnovi njegovog pogleda na svet je suprotnost između prirode i kulture. Rusoovski zaljubljen u prirodu, Ćipiko je bio neprijatelj svih ograničenja koja građanski moral nameće čoveku. Istinski život jeste život u krilu prirode, u skladu s njenim zakonima, sve izvan toga je laž. Takvim životom žive prosti ljudi, seljaci i ribari. Za njih nema zamršenih problema u životu: rađa se, živi i umire po prirodnom zakonu, onako kako se to zbiva sa svim što postoji u prirodi, s biljkama i životinjama, bez duševnih potresa i društvenih sukoba, sve se rešava prirodnim putem, nagonskim zadovoljavanjem ličnih potreba.

Takvim životom mogu živeti i istinski intelektualci. Nevolje počinju onda kad se u život čoveka umeša tzv. civilizovano društvo svojim neprirodnim zahtevima i stegama. Zlo koje dolazi iz civilizacije, iz grada na selo, u svom primarnom obliku javlja se kao socijalno zlo, kao ekonomsko iskorišćavanje, a od njega počinju sve druge nevolje. Prirodnim i jednostavnim seljacima nisu suprotstavljeni intelektualci, nego gospoda, „pauci“, tj. svi oni koji parazitski žive od tuđeg rada. Tako je Ćipikova panteistička filozofija života dobila izrazito socijalnu interpretaciju. Ta dvostruka osnova njegovog dela, panteizam i socijalni realizam, najpotpunije je došla do izražaja u istoriji mladog studenta Iva Polića, u romanu „Za kruhom“.

Povratak iz grada u zavičaj, na more, za njega znači dvostruko vraćanje životu: ponovno buđenje u njemu zdravog nagonskog života, koji je grad zagušio, i otkrivanje surove stvarnosti primorskog sela, gde teške prirodne okolnosti i bezdušno izrabljivanje od zelenaša i vlasti dovode siromašne seljake do „prosjačkog štapa“ i prisiljavaju ih da napuste sve i otisnu se u strani svet „trbuhom za kruhom“. Po mnogim svojim crtama dvojnik svog autora, Ivo Polić, taj modernizovani romantični junak, dobro vidi bedu sveta koji ga okružuje i duboko saoseća s nevoljama obespravljenih seljaka, ali ga to saznanje ne pokreće na akciju, on se povlači u sebe i sav se predaje svojim snovima, kosmičkim čežnjama i melanholičnim razmišljanjima.

U ovom romanu postoje još dva tipična ćipikovska motiva: ljubav i more. Ljubav je kod Ćipika uvek slobodno prepuštanje nagonu, bez ikakvog osećanja krivice, bez sentimentalnosti. Karakterističan oblik ljubavi jeste preljuba, tj. kršenje zabrana koje nameće građanski brak (pripovetka „Preljub“, koja je dala naslov čitavoj zbirci). U „Antici“, jednoj od najtipičnijih ćipikovskih pripovedaka, junakinja, pošto ju je slučaj spasao neželjenog braka, živi sama na školju i podaje se slobodno mornarima koji navraćaju. Deca koja se rađaju kao plod tih slobodnih ljubavi, čim odrastu, odlaze u svet i više se ne vraćaju („Baš kao lastavice... Kad mladi narastu, izlete iz gnijezda i nestane ih, bog zna kuda, daleko preko mora... Zar oni poslije pitaju za majku?“). Ljubav je u ovoj pripoveci, kao i u romanu „Za kruhom“, neodvojiva od mora. „I kad potražih ženu, mogao sam se za nju samo uz more zagrijati“, kaže Ivo Polić.

More kod Ćipika nije samo prostor u kojem se odigravaju drame njegovih junaka, ono se doživljava kao živo biće, u kome se oseća „zadah vaseljene“, prisutnost „slobode, sjaja i istinskog daška života“. Čar mora počinje već od naslova nekih Ćipikovih pripovedaka („Kraj mora“, „Na moru“, „Na dogledu mora“), a nastavlja se u opisima primorskih pejzaža, u kojima je Ćipiko pravi pesnik, i slikanju slobodne ljubavi, gde se erotika stapa sa žarom sunca i mirisom mora. Najizrazitiji socijalni pisac među srpskim realistima, Ćipiko je ujedno pesnik prirode, mora i ljubavi, koji je u svom delu dao modernu književnu interpretaciju drevnog mita o večnom vraćanju izvorima, san o izgubljenom i ponovo nađenom raju u krilu prirode.

Pokraj mora
Ivo je živeo u Beogradu do 1922. godine. Tada se teško razboleo i nakon bezuspešne operacije u Beču, otišao je u svoj zavičaj. Beograd je smatrao za dragu zemlju svoje književne slave i lepih sutonskih dana svoga života.[8] Umro je našavši smirenje u rodnom Kaštel Novom 1923. godine, na obali mora. U Kaštelu Novom je 1926. godine po nalogu jugoslovenskog kralja Aleksandra II Karađorđevića, Ivu podignut dostojan mermerni nadgrobni spomenik.