Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: 277
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat!

Andra Gavrilović (Svilajnac, 11. jul/29. 1864 — Beograd, 24. februar 1929) bio je srpski istoričar, istoričar književnosti i književnik.[1]

Osnovnu školu je pohađao u Žabarima kod Požarevca, dok je gimnaziju upisao u Čačku, nastavio u Beogradu a u Kragujevcu okončao maturom, 1883. godine. U to vreme počeo je da piše za Srpske ilustrovane novine (1882) i Zadrugu (1885).

Završio je Filozofski fakultet u Beogradu 1887, a zatim bio profesor u Nišu i Beogradu.

Godine 1914., po nalogu srpske vlade, boravio je u poverljivim misijama u Beču, Vojvodini i Dubrovniku. Prvi svetski rat je proveo u povlačenju preko Albanije sa srpskom vojskom, zatim ponovo je u različitim misijama boravio u Parizu i Monte Karlu. Tokom 1920. godine, u Francuskoj je održao niz predavanja o kultirnoj istoriji Srba. [2]

Književni rad je počeo pesmama, a kasnije objavio nekoliko romana i zbirku pripovedaka, kao i veliki broj rasprava iz istorije književnosti, od kojih su neke predstavljale koristan književno-istorijski doprinos. Ovi radovi imaju uglavnom istorijsku tematiku (o Srbiji u doba despota Stefana Lazarevića, o Maričkoj bici, roman o Ticanovoj buni i dr.). Gavrilović je bio raznovrstan pisac, ali nije pokazao ni visoke umetničke sposobnosti ni dovoljne kritičnosti pravog naučnika.[3]

Napisao je biografiju svetog Save koja je objavljena 1900. godine. Prema oceni Sime Ćirkovića, predsatvlja jedno od najznačajnijih i najuspelijih radova o prvom srpskom arhiepiskopu.[3]

Poživeo je do februara 1929. godine. Sahranjen je u Kragujevcu.

Po njemu je nazvana Književna nagrada Andra Gavrilović.

Andra Gavrilović
Andra Gavrilović (Svilajnac, 29. jun/11. jul 1864 — Beograd, 1929), srpski književnik i istoričar književnosti.1)

Biografija
Rođen je u Svilajncu 29. juna/11. jula 1864. od majke Dobrosave i oca Janićija–Janje, poreklom iz Gruže, sreskog, pa okružnog načelnika.2)3)

Osnovnu školu je učio u Žabarima, kod Požarevca4), a gimnaziju je učio u Čačku, Beogradu i u Kragujevcu, gde je 1883. maturirao. Studirao je istorijsko-filozofski odsek Filozofskog fakulteta u Petrovgradu, gde je diplomirao 1887.5)

Dugo godina je radio kao nastavnik u srednjoj školi.6) Predavao je u gimnazijama u Kruševcu (1887—1888), Kragujevcu (1888—1891) i Beogradu (1891–1894), u Učiteljskoj školi u Jagodini, gimnaziji u Nišu (1895—1899). Zatim je radio kao šef korektora Državne štamparije (1899), a onda kao profesor gimnazije u Beogradu (1899—1904).7)

Bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge, koja je osnovana 17/29. aprila 1892. godine u Beogradu, u zgradi tadašnje Srpske kraljevske akademije i tada je izabran za njenog knjižničara.8) Bio je član književno-umetničke zajednice, Udruženja novinara (1897), Društva Svetog Save.9) Bio je član odbora za organizaciju i urednik je „Spomenice o prenosu praha Vuka Stefanovića Karadžića iz Beča u Beograd 1897“.10)

U karijeri nije usepo da napreduje, zbog neslaganja sa istaknutim ličnostima onog vremena i političkog angažovanja, kao član Radikalne stranke. Zbog neslaganja sa tadašnjim ministrom prosvete je podneo ostavku, a svoje razloge za to je objasnio u članku „Moja ostavka“ (1904).11) Ponovo je primljen u službu kao profesor gimnazije u Nišu (1905—1908), Šapcu (1908) i u Beogradu (1909—1910). Zatim je penzionisan 1910, na sopstvenu molbu.12)

Tokom 1914, po nalogu vlade se nalazio na poverljivim misijama u Vojvodini, Beču i Dubrovniku.13) U Prvom svetskom ratu se povukao preko Albanije sa srpskom vojskom. Tokom 1916. i 1917. boravio je u Parizu, gde je održao više političkih i kulturno-istorijskih predavanja na književno-kulturnim večerima. Iz Pariza je putovao i boravio u Tosatu, na obali Atlanskog okeana (1917) i Monte Karlu (1918), Korzici u Ajačiju (1922), Maroku, Tunisu i Alžiru (1923).14)

Posle povratka u Jugoslaviju je nastavio da objavljuje svoje radove i držao je predavanja iz istorije i kulturne prošlosti.15)

Umro je u Beogradu 24. februara 1929. Prema sopstvenoj želji sahrana je obavljena samo u krugu najbližih rođaka i retkih prijatelja, u porodičnoj grobnici u Kragujevcu.16)

Književni rad
Ostavio je bogat naučni i književni rad. Objavljivao je pesme, pripovetke, romane, humoreske, drame, prikaze, književnu kritiku, istoriju književnosti (srpski, hrvatske, narodne, stare, dubrovačke i dr). Govorio je više stranih jezika,17) pa se bavio i prevođenjem, sa ruskog, poljskog, slovačkog, slovenačkog, engleskog, nemačkog i francuskog jezika.

Književni rad je započeo poezijom. Prvu pesmu je objavio 1882. Ukupno ih je objavio preko stotinu, u ciklusima, spomenicama, u periodici ili u samostalnim zbirkama. Inspiraciju je nalazio u istoriji i legendama događajima i raznim značajnim datumima iz srpske istorije i kulture.18) Od ranih godina je pisao i drame, pozorišne kritike i prevodio drame stranih autora, ali su one većinom ostale u rukopisu.19) U „Stražilovu“ je 1888. objavio „Andriju Humskog“, tragediju u pet činova.20)

Izdao je veliki broj zbirki pripovedaka, za velike teme je koristio formu romana, a najviše se istakao po radovima iz istorije i po biografijama. Bavio se i proučavanjem srednjeg veka.21)

Njegovo najpoznatije delo je trotomni zbornik „Znameniti Srbi 19. veka“ (1901—1904), u izdanju Srpske štambarije iz Zagrebe, sa biografijama 216 književnika, prosvetara, ratnika, junaka, dobrotvora, vladara, političara i crkvenih velikodostojnika.22) Ideja za objavljivanje ovog dela nije došla slučajno. Zadnjih godina 19. veka, otpočele su velike pripreme za proslavu stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Za pripreme su se posebno osećali pozvanim tadašnji književnici i naučnici. Pojedinici i izdavačke kuće su pravile programe, sa ciljem da podsete na ustaničke dane, u časopisima su se sve češće pojaviljvali članici na tu temu, a pravljena su i jubilarna izdanja, kakvo su bili i „Znameniti Srbi 19. veka“.23) U pisanju se često oslanjao na „Pomenik“ Milana Milićevića, od koga je dosta naučio, a koristio je i drugu pomoćnu literaturu.24) Sveske „Znamenitih Srba“ su počele da izlaze od proleća 1901. i izlazile su jednom mesečno. Svaka je sadržala po šest ličnosti. Jedan od kriterijuma za izbor je bio to da je ličnost umrla pre početka 20. veka, pa su mnoge značajne ličnosti 19. veka izostale. Delo i izbor ličnosti zapravo nije bilo okrenuto prošlosti, već je predstavljalo putokaz za budućnost.25)

Mnogi su mu zamerili i to što nije baš uvek koristio pouzdane izvore podataka. Najverovatnije zbog te zamerke, u knjizi „Sedamdeset anegdota iz života srpskih književnika“ (1911) je naznačio da je objavio samo one anegdote, za koje smatra da ih je on prvi objavio, a da su mu kao izvor poslužili lična saznanja i tradicionalno kazivanje, dok je manjim delom koristio arhivske izvore.26)

Periodika
Osnovao je ilustrovani list „Iskru“ (1898)27) i najviše se istakao kao njen urednik, a bio je i saurednik ili član redakcije: „Naroda“ (1896—1897), „Kola“ (1889, 1903) i „Gradine“ (Niš, 1900), „Naroda“ (1902), „Trube“ (1908—1909).28) Sarađivao je u mnogim časopisima. Istraživanjem je utvrđeno da je objavio nekoliko hiljada radova, koristeći više inicijala, pseudonima ili šifara.29...