ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Godina izdanja: Posle 1950.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Veoma dobro očuvano!

Autor - osoba Kulundžić, Josip, 1899-1970 = Kulundžić, Josip, 1899-1970
Naslov Čovek je dobar : drama u tri čina / Josip Kulundžić
Vrsta građe drama
Jezik srpski
Godina 1953
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1953 (Beograd : Jugoslovensko štamparsko preduzeće)
Fizički opis 126 ; 18 cm
Zbirka Biblioteka Putevi ; 6

KULUNDŽIĆ Josip – dramski i operski reditelj (Zemun, 1. VIII 1899 – Beograd, 1. XII 1970). Potiče iz trgovačke porodice. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zemunu 1918; apsolvirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1926; „studirao je teatar i gledao svijet“ u Drezdenu, Beču, Parizu i Pragu i završio specijalne studije dramaturgije i operske režije u Parizu i Berlinu. U srednjoj školi pisao je lirske pesme i pripovetke, a na univerzitetu drame. Njegove mladalačke drame nisu prihvatane od uprave HNK u Zagrebu, gde je pokušavao da ih plasira. Prvi uspeh postigao je dramskom groteskom Ponoć, koja je, u režiji B. Gavele, postigla izuzetan uspeh i kod publike i kod kritike (1921). Taj uspeh otvara mu vrata HNK, u kojem je bio pomoćnik dramaturga (1921-1923) i dramaturg (1926-1927). Posle ostavke i povlačenja Julija Benešića K. dolazi u sukob s novim upravnikom HNK V. T. Branjskim i prinuđen je da u jesen 1928. pređe u N-Op, a zatim u NP (1929–1937) i Umetničko pozorište u Beogradu (1939–1943). Posle Drugog svetskog rata režira u Vršcu, Novom Sadu i Beogradu, profesor je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu (1949–1968) i glavni urednik časopisa „Scena“ (1965–1969). Jedan od K. biografa s razlogom je završio raspravu o njegovoj kontroverznoj ličnosti Šekspirovim rečima: „Bio je čovek spram koga se grešilo više nego što je grešio sam“. Naši teatrolozi trebalo bi dokumentovano da objasne zašto ovaj stvaralac mnogostranih znanja i darovitosti, koji se ogledao na mnogim pozorišnim „frontovima“ (dramski pisac, prevodilac dela za pozorište, reditelj drama i opera, teoretičar drame i pozorišta, profesor dramaturgije, urednik pozorišnih listova i časopisa) i u pozorišnoj kulturi Jugoslavije bio prisutan pet decenija (1921-1970), nije imao sreće da se potpuno izrazi u teatarskoj disciplini koja je bila njegova prva vokacija – dramskoj režiji. Dolazak u Novi Sad, u sezoni 1946–1947, bio je neka vrsta povratka K. u „građanski život“, posle kalvarije koja je počela 1937. sudskim procesom i opštom hajkom surovo „režiranom“ u stilu naše balkanske mašine za slamanje ličnosti. On je tada udaljen iz pozorišta, u koje se vraća inkognito (Umetničko pozorište u Beogradu, 1939–1943, u kojem je režirao, ali bez prava da potpisuje svoja ostvarenja; a zatim, u leto 1944, i Pozorište udruženja glumaca, gde je pod svojim imenom režirao zabavni repertoar). Ova ratna aktivnost samo otežava njegovu zlu sudbinu. Posle rata kažnjen je gubitkom građanskih prava. Svestrano ugrožen, on se, u proleće 1946, „sklanja“ u Vršac, gde je u NP „Sterija“ režirao Sterijine komedije Zla žena i Laža i paralaža i dela sovjetskih pisaca Katajeva (Roditeljski dom) i Kornejčuka (Misija mister Perkinsa u zemlji boljševika). Posle uspešnog rada u Vršcu, ponovo je postao „službenik“ i postavljen je za reditelja SNP u Novom Sadu, gde je u Drami režirao tri uspele predstave: Oklopni voz V. Ivanova, Gospodu Glembajeve M. Krleže i Šumu A. N. Ostrovskog. Kada je osnovana Opera SNP, bio je njen prvi reditelj: postavio je Travijatu, a kasnije, kao gost, režirao opere: Ero s onoga svijeta, Rigoleto, Prodana nevesta, Aida, Figarova ženidba, Zaljubljen u tri narandže, Knez Ivo od Semberije i Ženidba Miloševa – Vilin veo. U Drami SNP, kao gost, postavio je i jednu od svojih najboljih režija – Maškarate ispod kuplja I. Vojnovića, za koju je, na Trećim jugoslovenskim pozorišnim igrama, 1958, dobio Specijalnu nagradu Sterijinog pozorja. U vreme kada je došao u Novi Sad bio je u najboljem stvaralačkom dobu (imao je 47 g.). Želeo je, radi što skorije i potpunije rehabilitacije, da se prikaže „u najboljem svetlu“, ali se u njegovom radu nije moglo zapaziti nikakvo posebno usiljavanje (kakvo je, inače, u takvim slučajevima veoma primetno). U Novom Sadu je dočekan prijateljski: više glumaca poznavalo ga je iz Umetničkog pozorišta u Beogradu, a mnogi su se sećali i njegovih režija u NPDb, u kojem je, neposredno pred rat, režirao tri uspele predstave: Pera Segedinac L. Kostića (21. I 1941), Zla žena J. P. Sterije (18. II 1941) i Dva idola B. Atanackovića, u dramatizaciji Ž. Vasiljevića (4. III 1941). U Novom Sadu nije učestvovao u raspravama o „novom i željenom“ socijalističkom realizmu, nego je radio „po svome“, oslanjajući se na znanje, ukus i intelektualnu superiornost. O načinu njegovog rediteljskog rada u SNP kompetentno svedoči V. Popović: „Radio je brzo, gipko, s neobičnom lakoćom i svežinom. Superiorno verziran, i teorijski i praktično, u pitanjima dramaturgije, glume i scenske opreme, ubedljiv i efikasan u postavljanju zahteva, a uz to šarmantan, duhovit, ljubazan prema svojim saradnicima, bio je veoma cenjen i omiljen u našem Pozorištu. Veoma iskusan i snalažljiv, s realnim pogledom na tadašnje mogućnosti naše scene, nikada nije postavljao preterane zahteve u pogledu materijalne opreme svojih predstava, trudeći se da, oskudici i teskobi uprkos, potraži i nađe prikladna i delotvorna umetnička rešenja. Lišen sujete, nije bio od onih koji sitničavo čuvaju svoj rediteljski autoritet nepopustljivošću prema predlozima glumaca i pevača da im izmeni poneki detalj radnje da bi se na sceni lagodnije osećali. Bio je u tom pogledu tolerantan (kad god, naravno, nije bilo u pitanju narušavanje njegove režijske koncepcije), jer je raspolagao živom i prilagodljivom stvaralačkom fantazijom, a takve ustupke mu je dopuštao i njegov istinski i veliki autoritet“. Imajući na raspolaganju tadašnji dobar glumački ansambl (bilo je to pre „seobe“ novosadskih glumaca u novo, Jugoslovensko dramsko pozorište), umeo je znalački, upravo majstorski, da izabere najbolje podele za predstave. To je bio jedan od razloga što su njegove dramske predstave, za pozorišne prilike Novi Sada, bile „rado gledane“ (Gospoda Glembajevi – 22 predstave, gled. 9888; Šuma – 20 predstava, gled. 7393; Maškarate ispod kuplja – 21 predstava, gled. 6257). Izuzetak je bila predstava Oklopni voz, koja je posle druge predstave skinuta s repertoara, ali, srećom, nije ugrozila „startnu poziciju“ K. u Novom Sadu. M. Hadžić misli da je zabrana bila „prava šteta, jer izgleda da je predstava bila na pragu dobre formule“. U Novi Sad je došao sa svojom „celom biografijom“ i svojim shvatanjem pozorišne režije koje je formirao najpre u Zagrebu (1919–1929), posmatrajući proces rediteljskog rada I. Raića, B. Gavele i T. Strocija, zatim na svojim putovanjima po Evropi, gde su na njega najdublji utisak ostavili francuski reditelji Ž. Pitoef, Š. Dilen i F. Žemije, i, konačno, proučavanjem obimne teatrološke literature koja mu je omogućila da upozna moderna kretanja u teatru (G. Kreg, M. Rajnhart, A. Tairov). Radeći u Beogradu, K. se razvio u reditelja modernih evropskih shvatanja, i u njegovim predstavama dominirali su dinamika i dramatika scenskog prostora, osećaj za ritam i tempo, insistiranje na harmoničnoj igri ansambla i reljefna diferencijacija karaktera, a prilikom tumačenja klasičnih dela inovacije u pogledu koncepta („sklonost ka inventivnoj preradi i adaptaciji osnovnog dramskog teksta“) i novi „ugao“ viđenja. Pored navedenih rediteljskih osobenosti, K. je u Novom Sadu pokazao i apartnu veštinu u radu sa ansamblom. O tome svedoče glumci i pevači SNP. Rezime tih sećanja pokazuje deo njegovog rediteljskog metoda. On bi tokom proba za stolom objasnio lik, tražeći i od glumca da o liku koji tumači kaže sopstveni sud, a zatim bi ga pustio da razrađuje lik, dok bi on samo kontrolisao i povremeno intervenisao („Nemoj tako glasno… Nemoj da mlataraš rukama…“). Slično je postupao i prilikom pripreme operskih predstava: „K. vas pusti da i sami nešto tražite i date, da vidi šta ste u stanju sami da otkrijete. On vas pusti i gleda. I onda stavlja primedbe i dovede vas do onoga što on želi“ – svedoči Z. Nikolić sećajući se rada na Travijati i Figarovoj ženidbi. Savršeno je osećao scenu, pratio bi glumca i razmišljao kako da mu pomogne. On bi uvek video kad se i gde glumac muči, razmislio bi zašto se muči, analizirao svoje zahteve, analizirao glumca kao ličnost, pokoji put prilagodio glumca ulozi, a koji put ulogu glumcu. U radu sa glumcima zapažena je i osobenost metoda kojem je pribegavao kada je pred sobom imao „više intuitivnog i spontanog, a manje cerebralnog glumca“. O tome svedoči J. Lešić, ističući da je K., imajući i sam originalan glumački talenat i smisao za imitiranje i parodiranje, „znao efektivnim rediteljskim for-špilovanjem sugestivno prenijeti na glumca ona najbitnija mjesta pojedine uloge, kao neku plodonosnu klicu iz koje se zatim sigurno i pravilno razvijao raskošni plod“. Novosadski glumci svedoče da tokom proba nije bio nestrpljiv i da nije na prvim probama zahtevao konačno osećanje. Ako bi naslućivao ideju, znao je da će do nje prirodno i doći. Na nekim mizanscenskim probama režirao je „sve vrteći se okolo glumca, ne ispuštajući ga iz vida, iz celokupne svoje ličnosti, osećao ga je i bukvalno pridržavao svojim raširenim rukama“. I u Novom Sadu je dokazao da je jedan od najboljih operskih reditelja, iako su njegove novosadske operske režije imale amplitudu od rutinskog ispunjavanja zadataka do istinske kreativnosti. Njegovom režijom Travijate, u atmosferi pravog slavlja, otvorena je 16. XI 1947. Opera SNP. Za njegove operske režije karakteristični su maštovitost i odsustvo šablona (bilo je predstava u kojima je svakom članu hora postavljao individualni zadatak). V. Popović, koji je kao operski pevač sudelovao u nekoliko predstava koje je K. režirao, ističe njegovu lakoću i brzinu kretanja i delovanja: „To je naročito padalo u oči pri njegovim operskim režijama, uvek, po tradiciji, vremenski stešnjenim tako da je bilo nužno posao obaviti brzo i efikasno. Tada se u pojačanoj meri ispoljavala i njegova sklonost ka ’foršpilovanju’. Posmatrao sam ga kako hitro prilazi nekome od solista i podruku s njim skoro ga vuče određenim mizanscenom pokazujući mu, pojačano i skoro groteskno, kako da se kreće i šta da čini. To se odista nije moglo podražavati, ali je, na čudan način, bilo ’uputno’.“ Svoju stalnu ideju vodilju da je „dobar samo onaj teatar koji poznaje svoje vreme“, K. je, tokom svog kratkog boravka u Novom Sadu, shvatio i kao realitet kojem se morao prilagoditi. Rezultat njegovog inteligentnog prihvatanja okolnosti bile su njegove režije koje su znatno doprinele umetničkom ugledu i autoritetu SNP u prvim g. posle njegove obnove. Mira Letica je uradila njegovu bistu u bronzi. Novosadski teatri su u međuratnom periodu izveli K. prevode ili obrade prevoda: Aveti, Bajadera, Kućevlasnici, Madam Pompadur, Otac, Proces Meri Dagan, Služavka gospodarica i Čarobnjak, kao i dva njegova originalna komada: Gabrijelovo lice (N-Op, 1929) i Misteriozni Kamić (N-Op, 1930).

REŽIJE: Gola Eva, Gabrijelovo lice, Misteriozni Kamić, Pera Segedinac, Zla žena, Dva idola, Oklopni voz, Gospoda Glembajevi, Šuma, Travijata, Ero s onoga svijeta, Rigoleto, Prodana nevesta, Aida, Figarova ženidba, Zaljubljen u tri narandže, Knez Ivo od Semberije, Maškarate ispod kuplja, Ženidba Miloševa – Vilin veo.

BIBL: Ponoć, groteska, Zgb 1921; O novoj režijskoj umetnosti, Teatar, 1922/1923, br. 2, s. 4-8; Star ili ansambl, Comoedia, 1924, br. 35, s. 22-23; Literatura i teatar, Comoedia, 1925, br. 35, s. 22-27; Škorpion, groteska, Zgb 1926; Misteriozni Kamić, Zgb 1928; Oblasna pozorišta, Novi Sad, 1929, br. 1, s. 7-8; Mašina savjest, drama, Zgb 1932; Sterijini tipovi, LMS, 1935, knj. 344, s. 34; Pozorište za mase, Politika, 1. XII 1936; Pita hiljadu forinata, dramatizacija, Bgd 1952; Ljudi bez vida, Zgb 1952; Čovjek je dobar, Bgd 1953; Knjiga i kolači, jednočinka, LMS, 1957, knj. 379, s. 591; Fragmenti o teatru, Novi Sad 1965; Dramska djela (sa T. Strocijem, G. Senečićem i K. Mesarićem), Zgb 1965; Strahinja Petrović, Scena, 1966, br. 6, s. 365-370; Joakim i scena, Scena, 1968, br. 1, s. 1-7.
MG57 (L)