ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Molijer, 1622-1673 = Molière, 1622-1673
Naslov Škola za žene ; Mizantrop : komedije / Molier ; prevela u stihu s francuskoga Radmila Nikolić-Miljanić
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1935
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1935 (Beograd : [Štamparija Drag. Popovića])
Fizički opis 181 str. ; 19 cm
Drugi autori - osoba Nikolić-Miljanić, Radmila
Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ38 ; ǂknj. ǂ259
ISBN (Karton)

MOLIJER Žan-Batist Poklen (Jean-Baptiste Poquelin Molière) – francuski dramski pisac (Pariz, 15. I 1622 – Pariz, 17. II 1673). Najveći francuski dramski pisac, posle Šekspira možda i najveći svetski dramski pisac. Rođen je u trgovačkoj porodici. Obrazovao se u jednom jezuitskom koležu. Pretpostavlja se da je završio i pravne nauke. Prelomni trenutak u njegovom životu bilo je poznanstvo sa glumačkom porodicom Bežar, čija je jedna, od njega znatno starija, članica – Madlena postala njegova ljubavnica. Tako se već kao dvadesetogodišnjak opredelio za „daske što život znače“. Kako je trupa u kojoj je nastupao 1645. bankrotirala, on je, zajedno sa Bežarovima, krenuo u provinciju i sve do 1658. obilazili su Francusku igrajući pred širokim narodnim masama, ali i pred uglednim mecenama kraljevskog i plemićskog porekla. Pored glumačkog i upravničkog posla počeo je da se bavi i spisateljskim radom. U početku je lutao, ali je po povratku u Pariz već bio sazreo kao dramski pisac. Ubrzo je stekao i najvišu podršku – vladarevu: mladi Luj XIV je, i pored raznih uticaja i kolebanja, do kraja ostao na njegovoj strani. Kao pisac i glumac napustio je tragediju, u kojoj se ogledao bezuspešno, i svoje pravo mesto našao je u komediji. Pisao je i komade po porudžbini, one koji su, zabave radi, bili potrebni kralju i njegovim savremenicima. Ostavljajući po strani ono što je bila potreba trenutka, pomenućemo samo ono što je bilo plod njegovog komiediografskog talenta, njegovog dara zapažanja, njegove intelektualne zrelosti, čak i izvesnog filozofskog stava prema životu. To su: Smešne precioze (Les Précieuses ridicules, 1659), Škola za muževe (L’École des maris, 1661), Škola za žene (L’École des femmes, 1662), te njegovo prvo remek-delo – Tartif (Tartuffe, 1664), čije je izvođenje imalo dalekosežne posledice po M. razvoj i sudbinu. Tartif je delo protiv licemerja, i to licemerja oličenog u jednom sveštenom licu, stubu tadašnjeg društvenog i političkog uređenja. M. je ovim delom udario u moralnu srž svoga doba, nesvestan reakcija koje će komad izazvati: podigao je protiv sebe sve moćnike onog vremena, najverovatnije i mladoga kralja, koji mu je možda bio i potajni, ili prećutni, inspirator. Odjeci neravnomerne borbe oko Tartifa i njegovog izvođenja, a naročito njegove društvene poruke, biće očigledni u Don Žuanu (Don Juan, 1665) i u Mizantropu (Misanthrope, 1666). Uskoro se (1667) M. razboleo, a kada se posle nekoliko meseci podigao iz postelje i vratio na pozornicu u njemu više nije bilo snage kojom bi se suprotstavio silama koje su ga proganjale. Zato je prešao na smernije pozicije – slikanja ljudskih slabosti kao što su glupost, ljubomora, tvrdičluk, skorojevićstvo, nadriučenost: Žorž Danden (George Dandin, 1668), Tvrdica (L’Avare, 1668), Gospodin od Pursonjaka (Monsieur de Pourcegnac, 1669), Građanin plemić (Le Bourgeois gentilhomme, 1670), Učene žene (Les Femmes savantes, 1672), Skapenove podvale (Les Fourberies de Scapin, 1672), Ženidba na silu (Le Mariage forcé, 1672) i Uobraženi bolesnik (Le malade imaginaire, 1673). Ali, bolest ga je sve više savlađivala, a savest sve upornije gonila da ne napušta drugove u poslu. Na trećoj predstavi Uobraženog bolesnika, koji je požnjeo ogroman uspeh i u kojem je tumačio naslovnu ulogu, pao je kao pokošen i prenet je kući bez izgleda na spas. Ni posmrtne počasti nisu mu dodeljene. Morao je i Luj XIV da se umeša ne bi li se našlo neko rešenje za definitivni mir ovog progonjenog čoveka. M. je mnogo igran na pozornici SNP. Već 1861. je izveden Pomodar, kako je u posrbi Jovana Ristića Bečkerečanina glasio Građanin plemić. Iduće, 1862, igran je Silom bolesnik, kako je u preradi Laze Telečkog nazvan Uobraženi bolesnik. Iste g., takođe u posrbi L. Telečkog, igrani su Spletkašević (Skapenove podvale) i Pomodarke (Smešne precioze). Žorž Danden je izveden 1913. U međuratnom periodu novosadska pozorišta su prikazala: 1922. Tvrdicu pod naslovom Harpagon, 1924. Smešne precioze, 1925. Građanina plemića, 1932. Ženidbu na silu i Školu za muževe, 1938. Mizantropa i 1939. Gospodina od Pursonjaka. Posle Drugog svetskog rata na novosadskoj pozornici su prikazani: Tartif (1946), Učene žene (1952), Don Žuan (1953, 1984), Škola za žene (1966) i Građanin plemić (1973).
MG38