ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1850 - 1899.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Tematika: Religija i duhovnost
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Na unutrašnjoj strani korica potpis i Ex libris prethodnog vlasnika, unutra očuvano, kompletno, bez podvlačenja.

Autor - osoba Potapenko, Ignatiй Nikolaйevič, 1856-1929
Naslov Istinska služba / napisao I. N. Potapenko ; preveo M. Đ. Milićević
Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1892
Izdavanje i proizvodnja U Beogradu : Srpska književna zadruga, 1892 (Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije)
Fizički opis VIII, 155 str. ; 19 cm
Drugi autori - osoba Milićević, Milan Đ.
Zbirka Srpska književna zadruga ; 6
ISBN (Karton)
Napomene Str. III-VIII: I. N. Potapenko / M. Đ. Milićević.


Krajem pretprošlog veka u Kraljevini Srbiji pozdravljena je pojava knjige “Istinska služba`. Knjigu je napisao Ignatije Nikolajevič Potapenko. Svoju pripovetku I. Potapenko nazvao je NA DEISTVITELBNOI SLUŽBE, a njen prevodilac M. Đ. Milićević, nadenuo joj je srpsko ime, kako sam kaže, Istinska služba.

Ignatije Nikolajevič Potapenko, beletrist i dramaturg, sin seoskog parohijskog sveštenika, završio je duhovno učilište u Hersonu, seminarij u Odesi, a konzervatorijum na Novorosijskom i Peterburškom univerzitetu. Potapenko je od detinjstva počeo pisati pesme. “Sverusku slavu” Potapenku su, početkom 90. godina prošloga veka doneli njegovi mnogobrojni članci a naročito knjiga Istinska služba koja opisuje rad sveštenika Kirila Obnovljenskog, koji se i odrekao blistave karijere i postao parohijski sveštenik siromašne i zabite parohije.
Više od sto godina o. Kiril je oduševljavao i naše učenike bogoslovija, kao sveštenik Boga višnjega, Kome je služio, pre svega, iskreno i oduševljeno, i goreći ljubavlju prema Bogu i druge je oduševljavao. Uvek su u našoj Crkvi bili potrebni, a danas naročito, oduševljeni sveštenici, jer samo onaj koji gori za Hrista može i druge zapaljivati. Zato je Sveti arhijerejski sinod naše Crkve i odlučio da ovu knjigu objavi, nakon jednog veka, jer ona od svoje važnosti ništa nije izgubila, a u nadi da će se naši mladi bogoslovi i sveštenici ugledati na revnosnog oca Kirila iz Istinske službe.
Sava, episkop šumadijski


Poznavši, koliko toliko, piščevu ličnost, čujmo što govori G. A. M. Skabičevski, književni istorik, o spisima njegovim.
„Glavna osobina Potapenkova dara, veli on: - koja ga oštro izdvaja od svih drugih mladih beletrista, jeste neobično vedar i jakovan pogled na život i na ljude, pun nekog dobrodušnog optimizma; i potpuno odsustvo onoga sumornomlitavog i otrovnog skepticizma, kojega je i suviše u današnjoj ruskoj lepoj književnosti. Isto tako, u Potapenka nema ni tragičkih tonova, niti ičega što bi, omračavajući čitatelju dušu, izazvapo u njemu osećanje tuge i nezadovoljstva životom. Makar šta da se slika u spisu Potapenkovu, makar to bile najstrašnije stvari, čitatelj uvek iznosi bodro osećanje neke utehe; duši mu je lako, i on je čak gotov viknuti: „More ljudi! ma kako da je opet je dobro na ovom belom svetu!“
„Ne crta Potapenko život samo ružičastim bojama, pa tim da izaziva ovo dobrodušno raspoloženje. U njega vi možete naći one iste društvene rane i nerede, one iste tragičke i dramatičke motive, one iste zle i nevaljale ljude, one iste nesite pauke koji jedu nevešte slabe muhe, kao god i u svoj današnjoj ruskoj beletristici. Samo što onamo pisac, suviše naginjući ka tragizmu i s mračnim pogledom na ljude i na život, navlaš zgušnjava mastilo da jače obeleži ono što najviše buni čitatelja u ocrtanoj pojavi, što mu dušu potresa. Potapenko se ni malo ne napreže da ova ili ona dramatična pojava potrese čitatelja; naprotiv on još umeša po nešto takvo da sa svim neutrališe ono što je dramatično: ili u zločinca drame useljava tako poštovana svojstva da se čitatelj i nehotice miri s njim, tim pre što u isto vreme i dobri ljudi, koji stradaju, izlaze veoma smešni, i tim kao da zaslužuju svoja stradanja; čas vrlina toliko pobeđuje na kraju, a zlo se nemilostivno kaštiguje da čitatelj, videći takav svršetak, velikodušno je gotov oprostiti ljudima sve svađe, kad se samo stvar ovako srećno svršila.
„Imajući na umu sve to, mogli bismo očekivati da bi čitatelj ostavljao Potapenkovu priču nekako nezadovoljan, jer sam zna da se u životu kud i kamo daleko ne svršuje sve tako srećno kao u njega, da su rđavi ljudi još gnusniji, nego što ih on crta. A ovamo čitatelj s osobitim zadovoljstvom čita spise Potapenkove, i ako mu jedno i ne bude po volji drugo mu je sa svim kao iz srca izvađeno. To dolazi otuda što u spisima Potapenkovim ima nešto, veoma značajno za njegovu tvoračku moć, ima smeha, humora!
„Odista ona mesta u spisima Potapenkovim čitatelji čitaju s najvećim zadovoljstvom, i ona se najduže pamte, u kojima se pisac smeje svojim junacima. Najglavnija osobina sa svim dobrodušnoga, ali zato opet veoma oštroga i neštedljivoga humora Potapenkova jeste to što on, ulovivši smešne i glupe strane izobražavanih u spisu lica, otkriva pred vama i svu rugobu unutarnjih protivurečnosti koje se u njih nalaze.
„Eto u samoj „Istinskoj službi,“ sastavu koji nije pisan za smeh, najlepša su ona mesta gde se igra piščev humor. Čitajući priču kako mladi akademac ostavlja sjajnu karjeru, i ide u selo da bude popa te da ostvari najveći idejal svoje službe, vi se toliko ne sladite tim postupkom oca Ćirila, koliko onom smešnom uzbunom koju je proizvela ta Ćirilova namera da u prestravljenom pričtu crkvenom. Tu se vi na svakoj strani sretate s masom tipova i scena kojima se kikoćete od svega srca, i u kojima humor piščev izbija iz svake vrste.“
Neće biti s gorega ako se ovde objasne i nekolike ruske reči koje u knjizi nisu prevođene. Tako:
Vrsta je mera prostoru, i ima 500 hvata.
Desetina je mera ziratnoj zemlji, i ima 2400 hvata.
Pud je mera za težinu, i ima 40 ruskih litara.
Pričat je reč stara, i ljudima od knjige poznata; drugojače se veli klir.

Na Sv. Nikolu 1892. u Beogradu
M. Đ. Milićević


Odlomak iz knjige

I

Među onima što očekuju voz, a puna ih je železnička čekaonica, padahu osobito u oči dve slike. Obe su pripadale svešteničkom redu, i behu u dugačkom odelu. Ali to samo bejaše među njima slično, jer, čim se bolje u njih zagledate, odmah opažate da su to dva čoveka različitoga čina. Onaj što stajaše kod okrugloga stuba za objave, i marljivo pročitavaše red vozova na jugozapadnim železnicama, po svim znacima, bejaše iz svešteničke aristokratije guberniskoga grada. Na njemu bejaše ugasito zelena atlasna mantija; na njegovim prsima sijaše se veliki krst o masivnom lancu, i još nešto na tračici u boji. Njegovi punački obrazi mlečne boje, okruženi behu prosedom kosicom koja se naniže zgušćavala i tonula u široku marljivo raščešljanu bradu. Na rukama je imao crne rukavice, na glavi ugasito pepeljavi meki rutav šešir. S časa na čas, on bi vadio ispod mantije masivni zlatan sahat i, reklo bi se, bio je nezadovoljan, što vreme ne ide onako brzo kako bi on želeo.
Drugi je sedeo na klupi u samom uglu. Njega je bio prikleštio veliki svežanj nekoga debelog palančanina, koji seđaše naporedo s njim. Pre svega je padala u oči njegova sa svim seda, vrlo dugačka brada, koja se činila još duža od toga, što je on priklonio glavu, tako da mu je brada dopirala do kolena. Na kolenima su mu bile ruke s dugim, ružnim prstima, i sa nabreklim plavim žilama. Skutovi pepeljave već požutele od vremena njegove mantije behu se raširili, te se iza njih viđahu velike čizme od gruboga juhta. Starac beše tanak, suv, i jako poguren. Bledo njegovo lice bejaše kao lice u mrtvaca, naročito zato što držaše oči zatvorene i što dremaše. Ali ga je po nekad ona vreva koja je dolazila od perona razbuđivala. On bi i nehotice razgledao silni svet koji nije bio pred njim, na koji je bio, videlo se, navikao, pa, kao da bi poznao šta je i kako je, opet bi se vratio u svoj drem!
Onom sveštenom licu u atlaskoj mantiji najposle se dosadi proučavati red vozova; ono ugrabi trenutak kad ovaj u pepeljavoj mantiji otvori oči, i priđe k njemu. Ovaj poslednji odmah se trže, ustade, i, koliko god mogaše, ispravi se.
- Gledam, gledam, lice mi je poznato... a ne mogu da se setim gde sam vas video, reče onaj u atlaskoj mantiji s prijatnim baritonom i razvlačeći reči.
- A ja sam vas odmah poznao, oče rektore!... Ja sam, ako je po volji setiti se, đakon iz sela Ustimevke, po imenu Ignjat Obnovljenski.
Rektoru bi milo i začudi se.
- Obnovljenski... Obnovljenski... Vaš je sin... da, da, da! Tako vi ste otac Ćirila Obnovljenskog? vrlo mi je milo, vrlo mi je milo! Krasan đak, za ugled svakom!... Znate li da smo mi za njega dobili zahvalnost od akademije. Da kako! vrlo, vrlo mi je milo! A šta je sad s njim? On je svršio?
Đakon Ignjat Obnovljenski očevidno se obradova čuvši da tako važno lice, kao što je rektor seminarije, hvali njegovoga sina. U krupnim očima njegovim zasijaše se iskrice, i same mu se oči ovlažiše.
MG27