Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
ISBN: K226
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Spoljasnjost kao na fotografijama unutrasnjostu u dobrom stanju! Povez malo slabiji! Zadnja korica malo losija kao sto mozete videti na fotografijama!

Brankovo ​​kolo je list za zabavu, pouku i književnost. Izlazio je u Sremskim Karlovcima od 18. maja 1895. do 30. juna 1914. godine.[1] Do kraja 1911. objavljivan je jedanput sedmično na 16 stranica, a otada 1. i 15. u mjesecu na 32 stranice.

Pokrenuo ga je i od 1895. do početka 1907. bio vlasnik i urednik, odnosno glavni urednik Paja Marković Adamov.[1] Urednici su još bili Milan Budisavljević, D. J. Ilić, Dušan Kotur koji je bio od 1913, pa do kraja izlaženja bio vlasnik i odgovorni urednik.

U dvadest godina izlaženja list je uspio okupiti književnike i kulturne radnike iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Bio je dobro uređivan, s raznolikim i dobrim prilozima iz domaćih i stranih književnosti, te je uživao ugled jednog od naših najboljih književnih listova.


Časopis “Brankovo kolo” izlazio je od 1895. godine do početka I svetskog rata. Izlazio je četvrtkom u lepom mestu Sremski Karlovci. Svaki pomen Sremskih Karlovaca priziva nam u sećanja predivne stihove pesnika kratkoga života Branka Radičevića po kome časopis i nosi ime:

“Oj Karlovci mesto moje drago,
Ko detence došao sam amo…
…Dete malo-golušavo tiče,
Dođe tiče pa se tu naviče.
…Oj Karlovci lepo l` žive tude,
…Kad bi tako smanjao se tudi
Da te mogu pritisnut na grudi
Ta na grudi i na svoja usta…” Đački rastanak

Imam utisak da je Branko Radičević ovom svojom pesmom prepunom ljubavi zauvek započeo svaku priču koja pominje Sremske Karlovce, čak je i prošlost omamio i prisvojio. Ni budućnost neće moći bez njega.
Šta udiše čovek u drevnom Karlovcu: miris cveta s livade ili pesme? Šta čuje: poj ptica ili poj pesnika? Čini i jedno i drugo jer ne može i ne želi da razdvoji te lepote: vazduh, cvet u mirisu, pticu i njen poj, pesnika i pesmu. Stoga je tu kolo “okićeno”, “začinjeno”, a i zove :

„Brže, braćo, amo, amo
Da se skupa poigramo.“

Vlasnik i prvi urednik časopisa “Brankovo kolo” bio je Paja Marković Adamov (do 1907. god.), a potom Milan Budisavljević, Dragoljub Ilić i Dušan Kotur.

Časopis jednostavnog poveza na samom početku iskazuje sadržaj časopisa i već pri listanju prve sveske znamo da ćemo se sresti sa pesnicima i pripovedačima iz Begrada, Mostara, Zadra, Lepoglave, Novog Sada, Daruvara, Prištine, Beča, Kotora, Dubrovnika, Londona…koji su poznati, ali i oni manje poznati, kao i tada mladi pesnici.

Uz domaću literaturu zastupljen je i prevod stranih velikih pesnika i književnika ( Puškin, Hajne, Tomas Mur, Anatol Frans, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Gi de Mopasan…); slede članci i beleške iz života pisaca (gotovo u svakom broju dodaju se i novi podaci iz života Branka Radičevića, kao i do tada neobjavljeni stihovi), u odeljku “kovčežić” objavljuju se prikazi književnih dela, npr. “Ivkove slave” ili o dubrovačkoj lirici, objavljuju se pisma tj. prepiske pisaca; beleške u kojima saznajemo recimo koliko ima biblioteka, obaveštenja o Učiteljskom Udruženju u Srbiji, o Matici Srpskoj…deo posvećen proslavama, npr. 100 godina Gimnazije u Karlovcima, 50 godina Čitaonice u Somboru, godišnjica rođenja Johana Gutenberga itd., dobrotvornim zavodima, ali i kulturno-istorijske beleške poput odgovora na pitanje – OTKUD FIJAKER.

Tako saznajemo da je u Parizu 1550.godine bilo svega troje karuca, da se za dvadesetak godina povećao na 310 karuca, a krajem 18. veka na 1200. Postoji podatak da je 1600. godine kralj Henrik IV jednom prilikom rekao kako ne može stići do nekoga jer su karuce potrebne ženi. 1617.godine izvesni Nikola Sovaž uselio se u hotel Ruc Saint Martin Hotel Saint Fiacre i odatle iznajmljivao karuce, koje se od tada po hotelu u kojem je živeo zovu FIJAKER.

U časopisu se govori o statističkim podacima (koliko ima zlata na zemlji, da na zemlji ima evidentirano 3064 različita jezika…), zanimljivosti iz domena nauke (u čemu je snaga vode, o budućnosti svetlosti, o Nikoli Tesli…)…daju se obaveštenja o izložbama slika, koncertima…pod odeljkom razno bilo je saveta za higijenu i dijete…savet domaćicama kako se postavljaju stolovi… koje su knjige najstarije, koje najskuplje, koje su objavljene, razmišljanja o strasti, o ženskom pitanju (emancipacija žena)…docnije govore o ekonomsko-političkim pitanjima a stavljaju i čitulje.

Rekoh već da se srećemo sa poznatim imenima poput Sime Matavulja (Beograd), Jovana Dučića (Mostar), Disa, Alekse Šantića (Mostar), bratom A.Šantića Jakovom koji je sa putujućim pozorištem obišao celu Srbiju ali se razboleo i mlad umro ostavivši za sobom stotinak pesama…Knez Nikola I…Dzore Držić …Sremac… Marko Car (Zadar) koji je u mladosti pisao pesme bez većeg uspeha, ali je pisao i putopise, dela o našim poznatim piscima, prevodio je sa italijanskog i francuskog a bio je i dopisni član SANU…

… Dragutin Ilić koji je iz književno nastrojene porodice, pisao pesme i dramska dela, istorijske drame Vukašin, Jakvinta…Smatra se jednim od naših najvećih dramaturga 19.veka, ali je pao u zaborav i ponovo ga se prisećamo u 21. veku povodom 150. god. rođenja objavljivanjem njegove naučno-fantastične drame “Posle milijun godina”…

…Andra Gavrilović, istoričar, istoričar književnosti i književnik…Rista Odavić koji je od značaja kao književnik, ali treba napomenuti da je bio uspešan direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, ministar za prosvetu, kulturno-prosvetni misionar u Francuskoj, prvi predsednik Prvog beogradskog društva, počasni član Društva Ljubljanski zvon, prevodilac Puškinovog “Jevgenija Onjegina”, sakupio zbirku narodnih poslovica, izreka i uzrečica…

…Objavljena je i “Srbijanka” Sime Milutinovića Sarajlije…

…Data je velika pažnja delu Njegoša…

…pišu Svetozar Stanojević (akademik), veliki istoričar Vladimir Ćorović … Svetozar Manojlović, Mileta Jaušević, J.T.Marković (Daruvar), Boško Petrović, Boža Nikolajević, Julka Jovica Stratimirović….Jelena (bez prezimena)…

Nesumnjivo je da je kvalitetom sadržaja časopis bio visoko renomiran. Ipak, ja ću vam skrenuti pažnju kako je u prvim brojevima časopisa jednostavna ilustracija u meni izazvala dodatno razmišljanje o lepoj reči. Na samom početku, predstavljajući imena i dela saradnika, male nas ptice uvode u let: sve ono što nudi časopis. Gotovo svaka pesma je jednostavno uramljena jer ih ubacuju u delove gde su pripovetke ili odlomci iz romana, na ramu čest ukras je ponovo ptica, gnezdo…U ime svoje, a mozda i vaše zahvaliću se ilustratoru časopisa na mednim ptičicama i pokojem milom cvetu što lete i mirišu kroz ceo časopis. Prve pesme koje pročitah nazvala sam pesmama u ramu. Uobičajeno je čuti kako jedna slika vredi ili govori više od hiljadu reči. Često one koji izgovaraju tu rečenicu zamolim da mi iskažu bar sto reči. Više od nekoliko “sapletenih” rečenica ne čuh. Šta čete učiniti nakon ovih pesama u ramu (reči u ramu)? Hoćete li izgovoriti samo ispisane reči pesme i komentar: lepo, dobro, predivno. Hoće li vam slika od pesničkih reči izmamiti više od hiljadu reči? Ja ipak mislim da ćete dugo misliti nemuštim jezikom, a niko od nas nije u mogućnosti da zbraja ono što nemušto sriče.
Šteta je što kasniji brojevi časopisa gube tu ilustraciju, nema rama sa pticama, tek neznatni cvet ili grančica ispred pesme ili nekog teksta.

Ispisaću vam pesme autora o kojima nismo mnogo slušali. Nije ih bilo u školskoj obaveznoj literaturi, a mozda ih nikad do sada i niste čuli iako su neki od njih ovenčani vencem slave. Htela bih vam ponuditi neke zaboravljene pesme jer je možda baš neka od njih potrebna vašoj duši. Ako je kojim slučajem znate, bar ću vam izmamiti osmeh na licu.


JEDNOJ RUŽICI

Kaži meni, ružo mila,
Zašto si mi tužno svela?
Glavicu si rujnu svila
Ko moma nevesela.
Da l’ te žao, mirisanko,
Što te skidoh s njenih grudi?
Il’ za vrtom, gde si cvala,
Mirisna ti želja žudi?

“Ah, ne zbori, za bašticom
Nisam rujna zažalila,
Sa nedara dok sam njenih
Najmilije slasti pila,
Sa nedara ti me uze,
Odvoji me rajskog čara,
Zato venem, moj pesniče,
U prah mi se kruna stvara!”

Moja ružo mirisanko,
Ja osećam bole tvoje,
Za nedrima divne mome
Tako vene srce moje!
Hodi meni, da zajedno
Udružimo naše jade:
Ti mirisom, a ja pesmom
Opevajmo svele nade. Dragutin Iljič

UZ ŠARGIJU

Zajecala sitne žice,
Iz njih sama tuga zvoni,
Izvija se pjesma mala,
I na oko suzu goni…

Izvija se pjesma mala,
Al’ ne glasna kao prije, –
Sevdah mori, srce gori,
Niko ne zna kako mi je!

Oči tvoje, oči vrane
Što sijaju kao luče,
Raniše me, ustreliše, –
Za njima mi srce puče.

Nemam mira, nemam sanka,
Ni po danu ni po noći,
Nego smišljam bez prestanka,
Kako ću ti krišom doći.

Da te mamim na šargiju,
Da ti pevam ašiklije:
Sevdah mori, srce gori,
Niko ne zna kako mi je. Vladimir Ćorović (Mostar)

LJUBAV

Gledao sam majku, kako grli sina,
A lice joj milo prepuno milina.
Pa ta srećna majka sve bi, sve bi dala.
Samo kad bi čedo srećno održala.
– Kakve nade majci tade život slade.
Kol’ ka je ta ljubav, majka samo znade.

*
Gledao sam seju kraj bolesna brata.
Kako ga za bledu, suhu ruku hvata.
“Je li, je li, brate, je l’ ti sada bolje!
Da l’ te, oči moje, još u grudih kolje –
Uzmi ove kapi, uzmi, evo leka!
Il’ bi hteo slatko? Ili hoćeš mleko?”
Grlila je seja, ljubila je brata..
– Taka ljubav samo sestrama je data.

*
Za uzanim stolom, – malena je soba-
Sedeo je Miljko u mlađano doba,
Sreća mu treperi sa punana lica
A osmejak lebdi sa rumenih usnica,
U rukama drži sliku svoje mile,
Oči mu čas zračne, a čas suzne bile…
Pa ili se smejo ili mlađan plako,
Često sliku njenu usnama bi mako,
Ljubav je milu, ljubio je jako…
– Kad ljubio budeš, i ti znaćeš kako! J.T.Marković (Daruvar)

NE OPIJA

Ne opija svako vino
Svakog deliju,
Pa ni onda kad se oble
Čaše preliju.

Ja sam pio i pio sam
S’ braćom do zore,
Pio vino dobro, loše,
Pio najgore;

Pio plamen – rumeniku
Po vasceo dan,
Pa mi niko još ne reče:
Ti si naderan.

Al’ ono me vino uvek
Hvata za oči
Što mi tvoja, čedo moje
Ruka natoči. Milan Andrić (Ruma)

VERNI PRATIOCI

Kada na svet dođeš
Tad ti ljubav sine.
Nu majčinom smrću
I ona premine.

U borbi života,
Hadajuć’ po svetu,
I sreća se na te
Osmehne u letu.

Al’ pakost i zloba
Prate te do groba. Milan Šević (Beograd)

ZANOS

Aoj nebo, plavo nebo,
Visoko si, široko si –
Al’ za polet mojih želja,
Aoj nebo, maleno si!
…
… Julka Jovica Stratimirović

Delovi pesme koju je urednik Adamov dobio kao novogodišnju čestitku od prijatelja:

NOVI VEK

Čudan li je ovaj svet! –
Željno čeka
Novog veka
….
Budućnost je bajka drevna…
To je pesma nedopevna…
A u stvari stoji ovo:
“Ništ’ pod nebom nije novo…
Sve je bilo, sve će biti…
Sve će s’ opet ponoviti…
…
To nas vreme samo vara –
Sad nas diže, sad obara;
…
I najslađi časak šta je?
Otkuda je?
Šta nam daje?
Varka pusta…Laža prava..
…
Zanese nas…obećava…
Dok ne stigne grozna java.

Tako vreme laže…krade…
…
Leti, leti
Nekoj meti…
Dok najposle na toj stazi
I nas, jadne, ne pogazi. 29.dec.1899.godine

Kulturna institucija nastala posle II svetskog rata pod istim imenom “Brankovo kolo” smatra da je produžetak misije ovog značajnog časopisa. Septembra meseca svake godine organizuju kulturne manifestacije u Karlovcima, Stražilovu i Novom Sadu (tada se dodeljuje i “Brankova nagrada” za književnost), ali to je ipak tema kojoj bi morali posvetiti posebnu pažnju.
Na kraju ću vas pozdraviti pupoljkom ruže koji je u početku krasio časopis “Brankovo kolo”: